Kultur-akt

Prošlo je skoro 120 godina od smrti velikog Đuzepea Verdija, a njegova dela su i dalje sastavni deo repertoara širom sveta. Očaravajuće muzičke kompozicije i uvek aktuelni narativi postojano, kroz vreme, dokazuju svu Verdijevu genijalnost. U februarskom repertoaru Srpskog narodnog pozorišta su se našle tri opere ovog velikana. Iako „Travijata“, čije je ovo bilo 159. ivođenje, i „Trubadur“, čije je 36. formiraju „gvozdeni“ repertoar Opere SNP-a, pravi biser u ovom verdijevskom trouglu jeste tek 5. izvođenje „Rigoleta“ u režiji Aleksandra Nikolića, 26. 02. 2020. Moguće je izdvojiti mnoštvo elemenata ove tri opere, u muzičkom i u narativnom aspektu, koji imaju sličnosti i različite niti koje ih vežu. Ipak, možda nadominatniji takav momenat jeste motiv devojke koja se žrtvuje. U „Travijati“ to je Violeta koja se svesno odriče Alfreda, svoje ljubavi. U „Trubaduru“ Leonora ispija otrov u pokušaju da spasi Manrikov život. U „Rigoletu“ Đilda je ta koja umire da bi spasila život voljenog

          Čak i po ovako lepom danu kakav je bila subota prvog dana februara 2020. Banat, nesvakidašnje lep i uvek tako ravan, ume da bude veoma sumoran, da budi melanhonliju i utisak samoće. Ako pređete Tisu i pratite je uzvodno taj osećaj se može pojačavati sve više i više. Negde kod Kikinde taj osećaj već prelazi u pravi  Weltschmerz . Nema pravog razloga za to, osim možda vetra koji ne prestaje, banatskog blata koje sputava korake i nepregledne pučine žita svuda oko vas koja se u daljini spaja sa horizontom. Ipak te subote na jednom raskršću u Bačkoj  Šinobusi  su u jedan “pohaban kofer spakovali gitaru i bluz kometu”, i krenuli put Kikinde, da “kroz ogoljene krošnje udahnu život u hladna banatska dvorišta”. Tj samo u “J Pub”, ali dobro, šta sad.             Kako su “od rođenja poklonjeni bluzu”,  Šinobusima  nije bilo suviše teško da apsorbuju banatski   Weltschmerz , kristališu ga kroz instrumente i alhemijski pretvore u esenciju zavodljive muzike. Ritmovi i melodije čistog b