Kultur-akt

Niče je tvrdio da ako čovek dovoljno dugo gleda u ambis – ambis će početi da gleda u njega. Isto se može reći i za radove vizuelnog umetnika Damira Pavića Septica. Gledajući dovoljno dugo (u) njegovu umetnost, ona uzvraća pogled. I to su strašni pogledi. A sva strahota proizilazi iz odgovora na pitanje “Šta nas gleda” iz Septicovih radova. Iz najdubljih ponora tih vizuelnih prikaza, u najdublje ponore naše duše, zlokoban pogled upućuju naši sopstveni strahovi, nadanja, devijacije nas, društva i okoline u kojima obitavamo i koje stvaramo, naša krivica i podsvest.             Iako se Septikovim delima često može pridodati prefix “neo”, ima nečeg srednjovekovnog u njegovom stilu. Danse Macabre, Totentaz… Pozivaju nas ti plesači entropije, mame i opominju na neumitnu propast tela i telesnosti. P.O.S.M.IV - Sequence 01 Iako se Septikovim delima često može pridodati prefix “neo” , ima nečeg praiskonskog u njima. Nečeg lavkraftovkog. Iz neo-kubističkih i neo-futurističkih

Како је премијера ове опере била 02. 11. 2019. можда је и текст о опери „Фауст“ требао бити објављен тада. Ипак и 28. 03. 2020, Дан Српског народног позоришта, дан уласка у 160. сезону, и више је него довољан повод да се проговори о једном од   најбољих и највећих пројекта тог позоришта у последње време.             Магијска привлачност легенде о Фаусту се протеже кроз векове, и не оставља равнодушну ни једну генерацију. Мерло, Гете, Ман и Булгаков, Бетовен, Вагнер и Лист, Берлиоз, Прокофјев и Стравински, само су нека од имена са дугачког списка великана који су, опчињени демонском лепотом приче, пожелели да је искажу сопственом уметношћу. Опера „Фауст“ Шарла Гуноа, у режији Александра Николића и извођењу Опере Српског народног позоришта се држи чворних места познатог наратива, али у својој реализацији, како формалној тако и садржинској, представља модерну, савремену и актуелну адаптацију приповести о Фаусту.  Извор:  Српско народно позориште             Вечита људска тежњ

На данашњи дан, у времену давно прохујалом, Песник је крочио у пакао. Тим поводом # Dantedi , дан посвећен Песнику, се обележава баш овог датума. За ту прилику издвајамо део рада „Пакао у стиху и слици“, објављеног у магазину Pulse. У целости га можете прочитати овде . Погледајмо сада дело које издваја само један моменат, тренутак од укупности Пакла, да бисмо видели какве ћемо резултате добити у таквом случају. Послужимо се сликом „ Данте и Вергилије у паклу “ , аутора Вилијама-Адолфа Бугроа. Цела ова слика произилази једне строфе 7. Певања , из стихова 112, 113, 114: Ти сви се туку, и не само шаком, / и главом, ногом, грудима се боче, / а зуби деру месо с тијела сваком . Извесно је да ово сликарско дело верно – чак и само за себе, без познавања „ Пакла “ – дочарава паклену, стравичну атмосферу. Ако је приказ атмосфере ужаса и био ауторов циљ, да ли нам ишта од временско-просторног односа унутар књижевног дела може помоћи да дубље проникнемо у слику, па и да снажни

            Pevač i frontmen novosadskih „Šinobusa“, Milan Korać, objavio je singl „Studentska“, pesmu kojom najavljuje svoj novi album „Vetar povija grane“. Ako je verovati „Studentskoj“ , na albumu nas očekuju lokalne priče univerzalnog karaktera, i univerzalni zvuk lokalnog karaktera. Jer iako Koraćeva nova pesma pripoveda o Novom Sadu, to je jedna urbana priča, satkana od gradskih naselja, bluza, asfalta i kafana svakog grada. Sa druge strane muzika Milana Koraća nesumljivo jeste bluz, ali iz nje zrači neododljivi, šinobuski, šarm Novog Sada. Izvor:  Milan Korać - Studentska             Kao i u mnogim drugim njegovim pesmama, i u ovoj je jedan od osnovnih motiva kretanje, put. Slušajući „Studentsku“ možete se prošetati Novim Sadom. Od Telepa, preko Bulevara do Limana i Grbavice sve do centra. Usput možete svratiti na piće u neku od lokalnih kafana, nabasati na dobru svirku, sresti poznate ljude... I tako do jutra. Zvuci i mirisi grada, vreva ulica, radnička klasa, umet

            Predstava „Duh koji hoda (Prometejev put)“, po tekstu Dejana Dukovskog, a u režiji Aleksandra Popovskog, se od premijere 2015. veoma uspešno igra u Srpskom narodnom pozorištu. Vrlo je verovatno da privlačnost ovog komada leži u pitanjima koja otvara, savremenim i brutalnim pitanjima ovog vremena, koja se tiču svih nas. Iako savremene tematike, čitava struktura ovog dramskog dela izvire iz dugačke tradicije oslikavanja pobune. „Duh koji hoda“ polazi iz mračnih dubina grčkog mita, kreće se kroz elizabetansku dramu, utapa se u brutalnost Sturm und Drang -a, stapa se sa antiherojima romantičarske epohe, i sve do novovekovne filozofije i teatra apsurda, crpeći iz tradicije pobune, uspostavlja se kao orginalna i samosvojstvena predstava.              Tegoba sve je osim vlast nad bozima, / jer osim Diva niko nije slobodan. Eshil, „Okovani Prometej“ Izvor:  Srpsko narodno pozorište I stvarno, u predstavi Popovskog, nema ni jednog lika koji bi se mogao nazvati slobodnim.

„Ko je ubio Dženis Džoplin – porodica, prijatelji, propale ljubavi, alkohol, droga ili društvo u kojem je živela?“ Pitanje „ko je ubio Dženis Džoplin“ nije najvažnije pitanje o Dženis. I odgovora nema, pa čak ni u predstavi „Ko je ubio Dženis Džoplin?“ Ali, postoji nešto veoma važno u ovoj predstavi, a to je - da ipak postavlja pitanje. Takođe pitanje bez odgovora. Pitanje na koje odgovaramo sami. Pitanje – ko je živeo Dženis Džoplin? Kada padnu sve, i prljave i sjajne, kulise burnog rock'n'roll života – šta ostaje? Ko je ta devojka, taj čovek, koja je kroz život nosila to ime Dženis Džoplin i od svog života stvarala bluz? Predstava „Ko je ubio Dženis Džoplin?“ u režiji Sonje Petrović, a po tekstu Tijane Grumić, premijerno je odigrana na kamernoj sceni Srpskog narodnog pozorišta 9. marta 2020. Intrigantnog, čak provokativnog naslova, lako je privukla pažnju. Tražila se karta više, a na punoj kamernoj sceni posetioci su sedeli i na stepenicama. Iako realizovana od strane iz

            Teško da neko ne poznaje priču o dva popa, Ćiri i Spiri, njihovim popadijama i ćerkama. Bilo to iz Sremčevog romana, filma ili serije, događaji iz jednog banatskog sela (ni ovde neće biti rečeno iz kog, nije selo ništa krivo) uvek izmamljuju osmeh na lice. Sremčev vokabular, stilistika i umeće pripovedanja su ne samo obezbedili večitost njegovom romanu, nego zbog svoje pogodnosti za adaptaciju, obezbedili samoj priči večnost u različitim umetničkim formama. Dobro poznati likovi svakim sledećim čitanjem/gledanjem postaju još draži i čini se, teško da bi ikad mogli dosaditi. Od pre dve godine možemo da uživamo u još jednoj divnoj adaptaciji – komičnoj operi „Pop Ćira i pop Spira“ u izvedbi Opere Srpskog narodnog pozorišta. Sigurno veliki izazov – otpevati radnju romana, scenski dočarati banatsko selo, ostati veran književnom predlošku, a ipak biti orginalan, preneti vedri duh romana u komad sa muzikom i pevanjem – ansambl Opere uspeva da iznese, na sebi svojstvenom, visoko