Kultur-akt

              Uočljiva je jedna tematska tendencija u savremenoj domaćoj književnosti. Drevne religije, mitovi, legende, različita bića, bogovi i božanstva bivaju „ponovo otkriveni“ u delima domaćih autora. Aleksandar Tešić u svojim delima stvara svet epske fantastike napunjen likovima iz stare slovenske religije. Tendencija je očita i u radovima Dejana Stojiljkovića. U zbirci „Klopka i druge priče“ Gorana Skrobonje može se pronaći nekoliko priča inspirisanih mitologijom, vilama, Boginjom. Novi roman Dejana Ognjanovića, „Prokletije“, se u tom, tematskom, smislu može uvrstiti u korpus dela koja pripadaju „renesansi Mita“. Centralni motivacioni sklop romana skoncentrisan je na (re)konstrukciju primordijalne klice koja stoji IZA velikog mita o Boginji Majci.             Velika Majka, božanstvo čiji koreni, sudeći po dostupnim podacima, sežu u vreme pre-istorije, prisutna je u različitim oblicima i pod različitim imenima u kulturama širom planete. Jedno od oblika i imena pod kojim je Maj

                    Како „Јеванђеље по жедној“ Мирјане Новаковић припада корпусу дистопијске књижевности, у ранијим текстовима смо разматрали уређење друштва у причи . Дошли смо до закључка да Отворнено друштво о којем је реч почива на филозофији Карла Попера изнетој у његовом делу „Отворено друштво и његови непријатељи“, али да од те филозофије у много чему и одступа. О чему је заправо реч? Видели смо да Попер супротставља два друштвена уређења, отворено и затворено. Бит затвореног друштва је у држави, племену, колективу којем је све подређено; насупрот њему срж отвореног друштва чини појединац. Један од носећих стубова Поперове друштвене филозофије јесте појединац, индивидуа: „individualizam je tvrđava nove humanitarne vere. Emancipacija individue je bila duhovna revolucija koja je dovela do sloma tribalizma i uspona demokracije“. [1] Та тежња ка еманципацији индивидуе је у Јеванђељу хиперболисана, доведена до гротеске у којој свако зближавање две особе представаља претњу за си

                      Uz sve nepresušne izvore mašte i mitologije, čovek je ipak biće sposobno da proizvede najstrašnije zaplete i najsurovije priče. Ne postoji monstrum mraka, ludi naučnik, ili vanzemaljsko stvorenje sposobno za toliku okrutnost. Iz različitih razloga ljudska bića su neke od svojih najsurovijih postupaka ugradili u kulturološku matricu oko sebe, dajući im legitimitet i opravdanje. Progresivna strana ljudskog duha nadilazi takve kulturološke elemente, čineći od njih zastarele i regresivne forme oblika ponašanja. Ali, gotovo nikada ne uspevajući da ih u potpunosti ukloni. Duboko ukorenjeni u matricu, takvi oblici ostaju da žive na njenom dnu – dakle u temeljima. Susreti ljudi čija je svest formirana u progresinom duhu i regresivnih kulturoloških formi kao rezultat obično imaju horor.                      Barem dve priče iz zbirke „ Besan 3 “ govore o tome. „Strigoj“ Snežane Kanački i „Dan Svinje“ Milana Kovačevića. Ono što dodatno povezuje obe priče jeste užas koji može

               Већ смо говорили о структури дистопијског друштва у свету приче Јеванђеље по жедној Мирјане Новаковић. Оно што смо уочили је да постоји извесна основа структуре дистопијског друштва која има своје корене у теорији либерарног филозофа Карла Попера и његовом делу Отворено друштво . Ипак, делује да читава структура одступа од исте. Анализирајмо још пар примера да поткрепимо тезу. У Јеванђељу по жедној Нови завет је описан као „Опасна књига која је у прошлости изазвала велике ратове... покоље... узрок породичном насиљу...“ (стр. 111). Један од ЗЉУП-ова објашњава да је проблем новоосноване религије жедних у томе што након почетног религијског заноса: „зна се шта следи, почећете да убијате оне који Је не буду обожавали, па ће се појавити други који ће измислити неког свог за обожавање, па трећи, па ћете се сви међусобно клати“ (стр. 130). Из тих разлога Отворено друштво је забранило све религије, сав мистицизам и све што није подложно емпиријској провери. Истина, Попер

  Horor kao žanr u svojoj osnovi teži izazivanju straha. Kao telesna bića ljudska vrsta je razvila strah od fizičkog bola, i svakog povređivanja tela. U zbirci „Besan 3“ grupe autora nalaze se dve priče u kojima do izražaja dolazi taj telesni aspekt horora. To su „Teško meni sa tobom“ dr Marjana Urekara i „Sipa“ Milana Simića. Iako različite u gotovo svim aspektima, od ideje, kostrukcije same priče, žanrovskih odrednica i stila, obe priče su u velikoj meri usmerene ka prikazivanju telesnih patnji.  Priča „Teško meni sa tobom“ dr Marjana Urekara odiše jednim faktografskim stilom. To je priča o telesnoj kazni. Opisujući jedan slučaj mučenja u engleskom Jorku, autor putem različitih digresija daje čitav katalog naprava i metoda za mučenje ljudskog tela koje su u istoriji bile u upotrebi. Presovanje, gvozdeni tron, Judina ljuljaška, čupač bradavica... Da nabrojimo samo neke od pomenutih. Sakaćenje tela, načini produžavanja agonije i patnje, telesne tečnosti i iznutrice, sve je to našlo svo

      Говоримо о свету приче Јеванђеље по жедној Мирјане Новаковић. То је наш свет у далекој будућности . Катарина, јунакиња ове приче, долази у сукоб са системом друштва у којем живи. Њено интересовање за Њу, субјект религијског поштовања, позиционира Катарину у антагонистички став према друштву. Какво је, у ствари, то дистопијско друштво из приче у којем je развој науке доживео огроман узлет, а религиозно и мистично искуство суноврат, чак и забрану ? Како и зашто смо дошли до таквог развитка социјално-политичког окружења? Конкретну структуру уређења не можемо реконструисати, али постоје приказани појединачни елементи. Видимо да је друштво у техничком смислу напредовало, постоје лични рачунари који се носе на руци, холограми који се користе у образовању и сл. У технички узнапредовалом друштву образовни систем функционише тако што свака особа учи искључиво оно чиме ће се бавити . На пример, основно знање из математике је већини непознато. Отуђеност људских јединки је велик

                 Јеванђеље по жедној је прича Мирјане Новаковић из њене збирке Дунавски апокрифи . Ово дело припада корпусу постмодерне књижевности, а прича коју нам доноси долази из једног дистопијског друштва. У прошлом тексту смо говорили о развоју радње у причи. У овом ћемо говорити ГДЕ и КАДА се радња одвија.   Засновано на идејама Карла Попера, друштво у овом књижевном делу је технолошки веома узнапредовало, али на рачун других вредности. Отуђење, апсолутна контрола коју спроводи систем, различити видови неслободе, индоктринација у образовном систему и ван њега, саставни су део света ове приче. Оно што нас занима јесте – КАДА се дешава радња ове приче? Владислава Гордић Петковић говори да се радња Јеванђеља по жедној дешава у 2000. години. [1] Алтернативној 2000. Информанти који нам могу одредити историјско време радње у делу су поприлично неодређени и нејасни, али наш став је да се радња дешава у будућности, не у алтернативној 2000. Поткрепимо те стваове. Београд. Алтерна

                 Iako najčešće označena kao komedija, Šekspirova „Bura“ je mnogo mračnije delo nego što nam pripisana žanrovska odrednica kazuje. Nasilje kao princip, tako je čuveni šekspirolog Jan Kot video samu bit ovog dela. I upravo tako, kotovski, „Buru“ je pročitao i Kokan Mladenović, te je u svojoj režiji postavio u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Ipak, ima li razlika u svetovima, Šekspirovom i ovom našem, koji se kristališu kroz „Buru“?             Vizuelno, od arkadijskog prikaza ostrva punog zelenila kako ga je zamislio Šekspir, današenje ostrvo iz „Bure“ je izgubilo mnogo. U vreme nastajanja komada svet nije bio u potpunosti istraženo mesto. Egzotična priroda uzburkivala je maštu Evropljana. Danas, svet je osvojen. Zato na sceni dominiraju metalne konstrukcije, različiti komadi tehnike i naoružanja, rešetke i žice. Zatvor i logor. Izvor:  Srpsko narodno pozorište             Prospero je vladar onakav kakvim ih je Šekspir video. Delovi velikog mehanizma zasnovano

            Мирјана Новаковић припада корпусу писаца савремене домаће књижевности. О карактерисана као постмодерна експериментаторка, [1] у причи Јеванђеље по жедној нам нуди поглед у свет једног дистопијског друштва. Већ и самим насловом алудирајући на новозаветне приче о Исусу Христу, Новаковићева нам сугерише да прича за циљ има да пренесе извесну поруку, добру вест. Имајући на уму поменути постмодерни експериментални карактер књижевног дела, сасвим је оправдано запитати се о истинитости наслова: да ли добру вест можемо добити из једног дистопијског друштва? Покушајмо да дамо одговор на то питање. Прословимо на почетку о самој фабули. Радња приче Јеванђеље по жедној се одиграва у дистопијском друштву, названом Отворено друштво. Прича прати догађаје младе девојке, Катарине. Катарина у друштву у којем се лична имена скривају, а људи усавршавају своја тела генетским инжењерингом, осећа испразност и бесмисленост егзистенције. Све док не чује гласине о Њој, девојци која је рођен