Говоримо о свету приче Јеванђеље по жедној Мирјане Новаковић. То је наш свет у далекој будућности. Катарина, јунакиња ове приче, долази у сукоб са системом друштва у којем живи. Њено интересовање за Њу, субјект религијског поштовања, позиционира Катарину у антагонистички став према друштву.
Какво
је, у ствари, то дистопијско
друштво из приче
у којем je
развој науке
доживео огроман узлет, а религиозно и мистично искуство суноврат, чак и забрану? Како и зашто смо дошли до таквог развитка
социјално-политичког окружења? Конкретну структуру уређења не можемо
реконструисати, али постоје приказани појединачни елементи.
Видимо
да је друштво у техничком смислу напредовало, постоје лични рачунари који се
носе на руци, холограми који се користе у образовању и сл. У технички
узнапредовалом друштву образовни
систем функционише тако што свака особа учи искључиво оно чиме ће се бавити. На пример, основно знање из
математике је већини непознато.
Отуђеност
људских јединки је велика, не постоји институција брака, лична имена се држе у
тајности, деца бивају одвојена од родитеља још као мала . Друштво је засновано
на разуму па су вера у натприродно и мистично забрањене. Постоје институције
које контролишу понашање људи, и регулишу га у складу са задатим обрасцом
понашања. Такво уређење се назива Отворено друштво, и то је можда најснажнија
интертекстуална веза у делу.
Карл
Р. Попер и његово капитално дело Отворено друштво и његови непријатељи су
јасно означени као основно штиво за студенте (стр. 50–51), па све указује на то
да је дистопија заснована на идејама овог либералног филозофа. Међутим, анализа
и поређење нам могу дати и другачије резултате.
 |
| Karikatura Karla Poper |
У
причи, приликом испитивања, један од заштитника система говори Катарини: „Нама
није битан циљ, ми се поносимо поступцима и техникама на путу до циља“ (стр.
132). Ова реченица има директну везу са Поперовом филозофијом, ткз. корак по
корак инжењерингом, у којем је друштво структуирано тако да нема фиксиран,
непроменљив циљ, па тако оно што постаје битно јесте пут којим се до циља
креће.[1] То је идеја отвореног
друштва, за разлику од утопијског инжењеринга који одликује затворено друштво;
поставља се циљ који држава мора да досегне, појединац постаје мање битан и
његова улога је допринос друштву.
На
први поглед дистопијско Отворено друштво и даље одговара Поперовом отвореном
друштву . Ипак, сама Катарина нам у једном тренутку говори: „Зло није појам
којим се бави кривични законик. Грађански представници не кажњавају зло, него
гоне оне који крше закон“ (стр. 77). Такво уређење је дијаметрално супротно од
Поперове идеје: „Jasno je da se političar mora ograničiti na borbu protiv zla,
umjesto borbe za ‘pozitivne’ ili ‘više’ vrijednosti, kao što je sreća itd...“.[2]
Дистопијско
друштво у Јеванђељу само наизглед нема циљ, свако делање његових
представника је усмерено као очувању тренутног уређења. О томе више у наредном тексту.
Остале текстове из овог темата можете прочитати
овде: Јеванђеље по жедној као антијеванђеље. I Јеванђеље по жедној као антијеванђеље. II Јеванђеље по жедној као антијеванђеље. IV Јеванђеље по жедној као антијеванђеље. V
Коментари
Постави коментар