Odraz iz ogledala u koje niko ne gleda. Romaneskni svet Miodraga Majića.

            Romani „Deca zla“ i „Ostrvo pelikana“ Miodraga Majića od svog objavljivanja doživljavaju uspehe i pozitivne kritike. Oba romana bi se mogla svrstati u trilere, krimi-romane, i kao takvi poseduju sve kvalitete i mane svojstvene tom žanru. Majićev izuztno bogat, ali uvek jasan rečnik, veoma lak i čitljiv stil, ali i čvrst i odlučan način vođenja narativa doprinose kako kvalitetu, tako i popularnosti romana. Ipak, uočeno je i da primamljivost ovih romana leži i u umetničkom svetu dela. Svetu koji se ne razlikuje suviše od sveta oko nas. Međutim, svetovi romana Miodraga Majića kriju u sebi jedan element, jednu pukotinu, iz koje zrači ta primamljivost. Ali i nešto mnogo zastrašujuće.

            U pogovoru romana „Deca zla“ Gojko Božović, osvrćući se na roman uopšte, govori da roman jednim delom mora biti i „konkretizovana svakodnevnica“, a da Majićeva konkretizacija omogućava čitaocu da bude u dva sveta istovremeno – „u svetu romana i u svom, suviše stvarnom svetu“. Teme koje uključuju sudove, politiku, medije, bolnice, raznovrsnost likova, od marginalizovanih grupa, preko „običnih građana“, do „elite“ društva, te način njihove obrade, svakako u ovim romanima kreiraju jedan nama blizak i prepoznatljiv svet. U tom smislu, svet ovih romana predstavlja simulaciju stvarnog sveta. Ili, simulaciju, kako kaže Božović, suviše stvarnog sveta.

Izvor: Vulkan izdavaštvo

                Taj „višak stvarnosti“ u svetu oko nas je pokazatelj da obitavamo u onome što Žan Bodrijar naziva simularkum. Simularkum je takođe simulacija, ali bez referenta kog simulira. On stoji „umesto“ onoga što simulira. Umesto stvarnosti realnost postaje simularkum, „kopija bez orginala“[1]. Odraz iz ogledala u koje niko ne gleda. Kako niko ne gleda u ogledalo, jedino stvarno što preostaje je odraz. Simularkum. Evolucija Gi Deborovog „Društva spektakla“. U tom slučaju, romaneskni svet Majićevih romana je simulacija simularkuma. I to ne bi predstavljalo neku posebnost da u nekim momentima ne dolazi do izvesnog „pucanja“.

            Pišući o temama pravosuđa, obalasti u koj je stručan, Majić stvara svet dela koji je veoma verna simulacija simularkuma (bez obzira „fantastične“ elemente, kao što je „govor mrtvih“ i sl.). U toj, umetničkoj, simulaciji postoje momenti koji svojom hiperrealnošću dovode ceo sistem simulacija do prenapregnutosti. Takvo je obraćanje tužiteljke na konferenciji za medije na početku romana „Deca zla“. Još više, takav je govor narodnog poslanika u Skupštini u romanu „Ostrvo pelikana“. Ne uvek, ali najčešće, to su „neliterarni“ elementi romana. Upotreba forme dokumenta, stenografskih beleški, sudskih zapisnika, sa pripadajućim jezikom, i sa snažnom, interaktivnom, vezom sa narativom i svetom dela, dovodi do utiska hiperrealnosti.

Izvor: Vulkan izdavaštvo

            Sami po sebi ti elementi ne predstavljaju „opasnost“ za simulaciju. Ali Majićeva upotreba tih elemenata dovodi do izvesnog procepa u strukturi simulacije. Štaviše, izjave tužiteljke ili govor poslanika nisu nešto što ne možete čuti ako u bilo kojem trenutku uključite televizor.  Upravo zbog toga dolazi do „procepa“ kroz koji se nazire ono što se nalazi „iza“ simulacije, iza sveta dela. A kako je svet Majićevih romana simulacija stvarnog sveta, i činjenice da takav govor u takvom svetu predstavlja realnost, dolazi i do „procepa“ u simularkumu. Uočavajući način struktuiranja simulacije, uočava se i način struktuiranja simularkuma.

            Shvatanje da je, recimo, parlament koji poznajemo samo simulacija, utisnuto u umetničko delo, jeste traumatično iskustvo. To je susret sa, lakanovski rečeno, poretkom Realnog. Miodrag Majić u svojim romanima, kroz formu trilera, vodi čitaoca na traumatično putovanje do društvenog velikog Drugog. Ta trauma, ta veza sa stvarnim, suviše stvarnim, svetom oko nas jeste ono što je zastrašujuće i istovremeno neobično privlačno u ovim romanima.

---

[1] Jasmina Bošković, „Kopija bez orginala“, https://pulse.rs/kopija-bez-originala/.