Prošlo je skoro 120 godina od smrti velikog Đuzepea Verdija, a njegova dela su i dalje sastavni deo repertoara širom
sveta. Očaravajuće muzičke kompozicije i uvek aktuelni narativi postojano, kroz
vreme, dokazuju svu Verdijevu genijalnost. U februarskom repertoaru Srpskog
narodnog pozorišta su se našle tri opere ovog velikana. Iako „Travijata“, čije
je ovo bilo 159. ivođenje, i „Trubadur“, čije je 36. formiraju „gvozdeni“
repertoar Opere SNP-a, pravi biser u ovom verdijevskom trouglu jeste tek 5.
izvođenje „Rigoleta“ u režiji Aleksandra Nikolića, 26. 02. 2020.
Moguće je izdvojiti mnoštvo elemenata ove tri
opere, u muzičkom i u narativnom aspektu, koji imaju sličnosti i različite niti
koje ih vežu. Ipak, možda nadominatniji takav momenat jeste motiv devojke koja
se žrtvuje. U „Travijati“ to je Violeta koja se svesno odriče Alfreda, svoje
ljubavi. U „Trubaduru“ Leonora ispija otrov u pokušaju da spasi Manrikov život.
U „Rigoletu“ Đilda je ta koja umire da bi spasila život voljenog. Verdijevi
ženski likovi nose određen oreol uzvišenosti, ogromne snage volje u svojoj
nežnosti i moralne veličine koja ne uzmiče pred propašću. Zbog toga soprane u
ovim ulogama mora krasiti mogućnost dosezanja samih granica boje, dinamike i
raspona glasa. U izvedbama Opere SNP-a je lako uočiti tu crtu kod solistkinja, a
u njihovom uzajamnom delovanje sa ostalim solistima, samim narativom, ansamblom
i izvođenjem muzičkih kompozija, kao rezultat dobijamo celovita, čvrsto
komponovana i kompaktna umetnička dela.
Ako smo rekli da u Verdijevom februaru „Rigoleto“
predstavlja biser, zasluge za to moraju se prepisati svim učesicima. Na prvom
mestu se mora pomenuti rad režisera. Nikolić je osavremenio ovo delo, približio
ga modernoj publici, a opet zadržao ono što možemo nazvati „klasičnim“ u
Verdijevoj operi. Sama scenografija odiše monumentalnošću, ponekad
ekstravagantnošću, ali je savršena kulisa za dvorske spletke, nasilje i blud
koji se dešavaju u operi. Dominacija crne i crvene, u scenografiji i kostimima,
njihov kontrast i dopunjavanje, tama i krv, uklapaju se u prikaz ponora,
posrnuća i zlobe. Modernizovanjem plesa, u izvedbi Baleta, postigla se
dinamika, čitavo delo dobilo je drugačiju vizuelnu notu, energičnu i privlačnu.
Konstantna prisutnost muškog Hora na sceni, i njihove deonice koje izvode veoma
uspešno, daju potrebnu punoću čitavom komadu. Solistički nastupi su na visokom
umetničkom nivou, a posebnu draž i emocionalnost uliva Željko Andrić koji je
poneo teret naslovne uloge. Andrić ulogu Rigoleta iznosi snažno, sa promenama koje uloga
zahteva. Od dvorske lude i spletkaroša, preko zaslepljenog oca, sve do
osvetnika i bolom opijenog oca, njegov bariton se razvija sa radnjom i glasovno oslikava trenutnu situaciju u narativu. Orkestar Opere SNP-a, uvek na
visini zadataka, i u „Rigoletu“ opravdava reputaciju vrhunskog orkestra, sa
iskusnim i maestralnim umetnicima u svom sastavu.
Verdijeve opere su umetnička dela čija neprolazna
privlačnost leži u savršenom spoju različitih umetničkih oblika koji čine operu:
muzika, pevanje, gluma, književnost, kostimografija... Kada se tako zamišljeno
delo ostvari na način na koji to rade Aleksandar Nikolić i Opera Srpskog
narodnog pozorišta, rezultat je „Rigoleto“ – intezivna, jezovita i prelepa
opera kojoj se treba vraćati. 26. 02. 2020. „Rigoleto“ će biti izveden po 5.
put u SNP-u. Nadamo se da će, svakako zasluženo, naći svoje mesto u „gvozdenom“
repertoaru, pored „Travijate i „Trubadura“.
Коментари
Постави коментар