Kultur-akt

                    Како „Јеванђеље по жедној“ Мирјане Новаковић припада корпусу дистопијске књижевности, у ранијим текстовима смо разматрали уређење друштва у причи . Дошли смо до закључка да Отворнено друштво о којем је реч почива на филозофији Карла Попера изнетој у његовом делу „Отворено друштво и његови непријатељи“, али да од те филозофије у много чему и одступа. О чему је заправо реч? Видели смо да Попер супротставља два друштвена уређења, отворено и затворено. Бит затвореног друштва је у држави, племену, колективу којем је све подређено; насупрот њему срж отвореног друштва чини појединац. Један од носећих стубова Поперове друштвене филозофије јесте појединац, индивидуа: „individualizam je tvrđava nove humanitarne vere. Emancipacija individue je bila duhovna revolucija koja je dovela do sloma tribalizma i uspona demokracije“. [1] Та тежња ка еманципацији индивидуе је у Јеванђељу хиперболисана, доведена до гротеске у којој свако зближавање две особе представаља претњу за си

                      Uz sve nepresušne izvore mašte i mitologije, čovek je ipak biće sposobno da proizvede najstrašnije zaplete i najsurovije priče. Ne postoji monstrum mraka, ludi naučnik, ili vanzemaljsko stvorenje sposobno za toliku okrutnost. Iz različitih razloga ljudska bića su neke od svojih najsurovijih postupaka ugradili u kulturološku matricu oko sebe, dajući im legitimitet i opravdanje. Progresivna strana ljudskog duha nadilazi takve kulturološke elemente, čineći od njih zastarele i regresivne forme oblika ponašanja. Ali, gotovo nikada ne uspevajući da ih u potpunosti ukloni. Duboko ukorenjeni u matricu, takvi oblici ostaju da žive na njenom dnu – dakle u temeljima. Susreti ljudi čija je svest formirana u progresinom duhu i regresivnih kulturoloških formi kao rezultat obično imaju horor.                      Barem dve priče iz zbirke „ Besan 3 “ govore o tome. „Strigoj“ Snežane Kanački i „Dan Svinje“ Milana Kovačevića. Ono što dodatno povezuje obe priče jeste užas koji može

               Већ смо говорили о структури дистопијског друштва у свету приче Јеванђеље по жедној Мирјане Новаковић. Оно што смо уочили је да постоји извесна основа структуре дистопијског друштва која има своје корене у теорији либерарног филозофа Карла Попера и његовом делу Отворено друштво . Ипак, делује да читава структура одступа од исте. Анализирајмо још пар примера да поткрепимо тезу. У Јеванђељу по жедној Нови завет је описан као „Опасна књига која је у прошлости изазвала велике ратове... покоље... узрок породичном насиљу...“ (стр. 111). Један од ЗЉУП-ова објашњава да је проблем новоосноване религије жедних у томе што након почетног религијског заноса: „зна се шта следи, почећете да убијате оне који Је не буду обожавали, па ће се појавити други који ће измислити неког свог за обожавање, па трећи, па ћете се сви међусобно клати“ (стр. 130). Из тих разлога Отворено друштво је забранило све религије, сав мистицизам и све што није подложно емпиријској провери. Истина, Попер

  Horor kao žanr u svojoj osnovi teži izazivanju straha. Kao telesna bića ljudska vrsta je razvila strah od fizičkog bola, i svakog povređivanja tela. U zbirci „Besan 3“ grupe autora nalaze se dve priče u kojima do izražaja dolazi taj telesni aspekt horora. To su „Teško meni sa tobom“ dr Marjana Urekara i „Sipa“ Milana Simića. Iako različite u gotovo svim aspektima, od ideje, kostrukcije same priče, žanrovskih odrednica i stila, obe priče su u velikoj meri usmerene ka prikazivanju telesnih patnji.  Priča „Teško meni sa tobom“ dr Marjana Urekara odiše jednim faktografskim stilom. To je priča o telesnoj kazni. Opisujući jedan slučaj mučenja u engleskom Jorku, autor putem različitih digresija daje čitav katalog naprava i metoda za mučenje ljudskog tela koje su u istoriji bile u upotrebi. Presovanje, gvozdeni tron, Judina ljuljaška, čupač bradavica... Da nabrojimo samo neke od pomenutih. Sakaćenje tela, načini produžavanja agonije i patnje, telesne tečnosti i iznutrice, sve je to našlo svo