Већ смо говорили о структури дистопијског друштва у свету приче Јеванђеље по жедној Мирјане Новаковић. Оно што смо уочили је да постоји извесна основа структуре дистопијског друштва која има своје корене у теорији либерарног филозофа Карла Попера и његовом делу Отворено друштво. Ипак, делује да читава структура одступа од исте. Анализирајмо још пар примера да поткрепимо тезу.
У
Јеванђељу по жедној Нови завет је описан као „Опасна књига која је у
прошлости изазвала велике ратове... покоље... узрок породичном насиљу...“ (стр.
111). Један од ЗЉУП-ова објашњава да је проблем новоосноване религије
жедних у томе што након почетног религијског заноса: „зна се шта следи,
почећете да убијате оне који Је не буду обожавали, па ће се појавити други који
ће измислити неког свог за обожавање, па трећи, па ћете се сви међусобно клати“
(стр. 130). Из тих разлога Отворено друштво је забранило све религије, сав
мистицизам и све што није подложно емпиријској провери.
Истина,
Поперово отворено друштво као основу има веру у разум, разбор, то чини срж
хуманитета његове филозофије. Међутим, либерална позиција из које Попер наступа
не дозвољава никакву верску искључивост:
 |
| "Отворено друштво и његови непријатељи I". |
„Ne želim biti pogrešno shvaćen. Ne osjećam
neprijateljstvo prema religioznom misticizmu (samo prema militantnom
antiracionalističkom intelektualizmu) i moram biti prvi u borbi protiv bilo
kojeg pokušaja njegovog gušenja.“.[1]
Даље
Попер говори да вера у разум има право колико и верски мистицизам да учествује
у побољшању људских живота, и чак наглашава да хришћанство има велику улогу у
стварању братског осећања међу људима. Поперова филозофија никако није
антитеистичка, па чак ни атеистичка. Његова критика је упућена
како Платону и Хегелу, тако и Марксу.
Забрана
религијског деловања из Јевађеља по жедној коси се са начелима из Отвореног
друштва. Могло би се чак рећи да Поперова конструкција из горњег цитата,
„милитантни антирационалистички интелектуализам“, у већој мери обележава
представнике Отвореног друштва него припаднице религије жедних.
За
утемељење нашег става да основа Отвореног друштва почива на Поперовој
филозофији, али да у суштини од ње одступа, важан нам је још један елемент –
индивидуализам.
Владислава
Гордић Петковић о улози ЗЉУП-ова у Отвореном друштву каже да је њихова улога да
контролишу ред и мир „углавном тако што прате усамљенике. Усамљеност није само
знак различитости, већ и клица побуне у тоталитарном друштву: неинтегрисани
указују на опасност дезинтеграције друштва“.[2]
Други
део овог цитата, о усамљености, вероватно је са социолошког становишта тачан,
али не одговара идеји књижевног дела о којем је реч. Први део цитата, о ЗЉУП-овима
који прате усамљенике, има још мању потпору у причи.
Када
Катарина и Владислава примете да их прате ЗЉУП-ови, Владислава објашњава: „Не
брини, када се раздвојимо, престаће да нас прате. Зато што појединац није
опасан. Опасан је пар, тројка, четворка и тако даље“ (стр. 90). Након што су се
раздвојиле, више их нико није пратио. Дакле, ЗЉУП-ови не прате усамљенике, и
усамљеници нису опасни за Отворено друштво. У чему је у ствари ту реч? О томе више у следећем тексту.
Остале текстове из овог темате ожете прочитати овде: Јеванђеље по жедној као антијеванђеље I. Јеванђеље по жедној као антијеванђеље II. Јеванђеље по жедној као антијеванђеље III. Јеванђеље по жедној као антијеванђеље. V
[1] К.
R. Popper, Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji: Hegel, Marx i posljedice,
Sarajevo: Open Soiety Institute, 308.
[2] В.
Гордић Петковић, Језик, инвенција, утопија и политика: алтернативни светови у
прози Мирјане Новаковић у: Љ. Милосављевић (уред.), Језик, књижевност,
политика: Зборник радова, Ниш: Филозофски факултет у Нишу, 299–307.
Коментари
Постави коментар