Јеванђеље по жедној као антијеванђеље. V. Апстрактно друштво?

                Како „Јеванђеље по жедној“ Мирјане Новаковић припада корпусу дистопијске књижевности, у ранијим текстовима смо разматрали уређење друштва у причи. Дошли смо до закључка да Отворнено друштво о којем је реч почива на филозофији Карла Попера изнетој у његовом делу „Отворено друштво и његови непријатељи“, али да од те филозофије у много чему и одступа. О чему је заправо реч?

Видели смо да Попер супротставља два друштвена уређења, отворено и затворено. Бит затвореног друштва је у држави, племену, колективу којем је све подређено; насупрот њему срж отвореног друштва чини појединац. Један од носећих стубова Поперове друштвене филозофије јесте појединац, индивидуа: „individualizam je tvrđava nove humanitarne vere. Emancipacija individue je bila duhovna revolucija koja je dovela do sloma tribalizma i uspona demokracije“.[1]

Та тежња ка еманципацији индивидуе је у Јеванђељу хиперболисана, доведена до гротеске у којој свако зближавање две особе представаља претњу за систем. Видимо да је и у претходно анализираним сегментима исти случај. Хиперболисањем Поперове тежње ка вери у разум добили смо антитеистичко хипер-позитивистичко друштво; Поперова идеја о запостављању циља, и стављање нагласка на пут ка истом, хиперболизацијом постаје опседнутост путем. Пут се рефлектује у циљ. Ништа од тога не одговара отвореном друштву; Отворено друштво није отворено друштво.

Карл Попер. Отворено друштво и његови непријатељи.

            Ипак, постоји један сегмент из Поперовог Отвореног друштва на којем је, у ствари, и заснована читава концепција дистопије из Јеванђеља. Затворено, колективистичко, друштво Попер пореди са организмом. Преласком са затвореног на отворено, друштво губи органску кохерентност. Као последица губитка органског карактера (хипотетички) је могућ настанак друштва које Попер означава као апстрактно друштво.[2]

Када се индивидуе еманципују, отргну од племенског начина размишљања, постоји опасност да сваки појединац сопствени индивидуализам затвори у себе. Попер каже да се апстрактно друштвено стање може описати претеривањем (а битно је да је сваки од примера којим претеривање описује уско везан за напредак технологије – у складу са технологијом сопственог времена, наравно): људи који се сами возе у колима затамљених прозора, међусобна комуникација искључиво путем телеграма, вештачка оплодња као систем размножавања без контакта са другом особом. Као што смо у претходним анализама показали, Отворено друштво приче и јесте изграђено на хиперболизацији Поперовог отвореног друштва. Временски јаз између Попера и Новаковићеве је створио разлику у примерима узнапредовале технике, али основна идеја, отуђење, је иста.

Дакле, дистопијско друштво из Јеванђеља по жедној није отворено, него апстрактно. А апстрактно друштво је врло погодно за успон тоталитаризма. Још Кант је уочио да одступањем од сваке метафизике и оностраности скептицизам улази у процес разарања и сумње у сопствене законе, па је повиновање туђим законима једини даљи пут.[3] И такво стање управо имамо описано у Јеванђељу: хиперболисана вера у разум и одстрањивање сваке трансцеденције доводи до успона науке и технологије, а та два чиниоца синергијским деловањем проузрокују хиперболисану индивиуализацију и отуђење, апстрактно друштво.

            У том апстрактном друштву, заснованом на хиперболизацији начела разума појављује се религија – директни непријатељ. Каква је то религија, религија жедних, у следећем тексту.

Остале текстове из овог темата можете прочитати овде: Јеванђеље по жедној као антијеванђеље I.  Јеванђеље по жедној као антијеванђеље II. Јеванђеље по жедној као антијеванђеље III. Јеванђеље по жедној као антијеванђеље IV.

---

[1] K. R. Popper, Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji: Čar Platona, Sarajevo: Open Society Institute, 143.

[2] K. R. Popper, Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji: Čar Platona, Sarajevo: Open Society Institute. 229.

[3] I. Kant, Kritika čistog uma, Beograd: Kultura, 556.