Uočljiva je jedna tematska tendencija u savremenoj domaćoj književnosti. Drevne religije, mitovi, legende, različita bića, bogovi i božanstva bivaju „ponovo otkriveni“ u delima domaćih autora. Aleksandar Tešić u svojim delima stvara svet epske fantastike napunjen likovima iz stare slovenske religije. Tendencija je očita i u radovima Dejana Stojiljkovića. U zbirci „Klopka i druge priče“ Gorana Skrobonje može se pronaći nekoliko priča inspirisanih mitologijom, vilama, Boginjom. Novi roman Dejana Ognjanovića, „Prokletije“, se u tom, tematskom, smislu može uvrstiti u korpus dela koja pripadaju „renesansi Mita“. Centralni motivacioni sklop romana skoncentrisan je na (re)konstrukciju primordijalne klice koja stoji IZA velikog mita o Boginji Majci. Velika Majka, božanstvo čiji koreni, sudeći po dostupnim podacima, sežu u vreme pre-istorije, prisutna je u različitim oblicima i pod različitim imenima u kulturama širom planete. Jedno od oblika i imena pod kojim je Maj
Како „Јеванђеље по жедној“ Мирјане Новаковић припада корпусу дистопијске књижевности, у ранијим текстовима смо разматрали уређење друштва у причи . Дошли смо до закључка да Отворнено друштво о којем је реч почива на филозофији Карла Попера изнетој у његовом делу „Отворено друштво и његови непријатељи“, али да од те филозофије у много чему и одступа. О чему је заправо реч? Видели смо да Попер супротставља два друштвена уређења, отворено и затворено. Бит затвореног друштва је у држави, племену, колективу којем је све подређено; насупрот њему срж отвореног друштва чини појединац. Један од носећих стубова Поперове друштвене филозофије јесте појединац, индивидуа: „individualizam je tvrđava nove humanitarne vere. Emancipacija individue je bila duhovna revolucija koja je dovela do sloma tribalizma i uspona demokracije“. [1] Та тежња ка еманципацији индивидуе је у Јеванђељу хиперболисана, доведена до гротеске у којој свако зближавање две особе представаља претњу за си