Kultur-akt

      Говоримо о свету приче Јеванђеље по жедној Мирјане Новаковић. То је наш свет у далекој будућности . Катарина, јунакиња ове приче, долази у сукоб са системом друштва у којем живи. Њено интересовање за Њу, субјект религијског поштовања, позиционира Катарину у антагонистички став према друштву. Какво је, у ствари, то дистопијско друштво из приче у којем je развој науке доживео огроман узлет, а религиозно и мистично искуство суноврат, чак и забрану ? Како и зашто смо дошли до таквог развитка социјално-политичког окружења? Конкретну структуру уређења не можемо реконструисати, али постоје приказани појединачни елементи. Видимо да је друштво у техничком смислу напредовало, постоје лични рачунари који се носе на руци, холограми који се користе у образовању и сл. У технички узнапредовалом друштву образовни систем функционише тако што свака особа учи искључиво оно чиме ће се бавити . На пример, основно знање из математике је већини непознато. Отуђеност људских јединки је велик

                 Јеванђеље по жедној је прича Мирјане Новаковић из њене збирке Дунавски апокрифи . Ово дело припада корпусу постмодерне књижевности, а прича коју нам доноси долази из једног дистопијског друштва. У прошлом тексту смо говорили о развоју радње у причи. У овом ћемо говорити ГДЕ и КАДА се радња одвија.   Засновано на идејама Карла Попера, друштво у овом књижевном делу је технолошки веома узнапредовало, али на рачун других вредности. Отуђење, апсолутна контрола коју спроводи систем, различити видови неслободе, индоктринација у образовном систему и ван њега, саставни су део света ове приче. Оно што нас занима јесте – КАДА се дешава радња ове приче? Владислава Гордић Петковић говори да се радња Јеванђеља по жедној дешава у 2000. години. [1] Алтернативној 2000. Информанти који нам могу одредити историјско време радње у делу су поприлично неодређени и нејасни, али наш став је да се радња дешава у будућности, не у алтернативној 2000. Поткрепимо те стваове. Београд. Алтерна

                 Iako najčešće označena kao komedija, Šekspirova „Bura“ je mnogo mračnije delo nego što nam pripisana žanrovska odrednica kazuje. Nasilje kao princip, tako je čuveni šekspirolog Jan Kot video samu bit ovog dela. I upravo tako, kotovski, „Buru“ je pročitao i Kokan Mladenović, te je u svojoj režiji postavio u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Ipak, ima li razlika u svetovima, Šekspirovom i ovom našem, koji se kristališu kroz „Buru“?             Vizuelno, od arkadijskog prikaza ostrva punog zelenila kako ga je zamislio Šekspir, današenje ostrvo iz „Bure“ je izgubilo mnogo. U vreme nastajanja komada svet nije bio u potpunosti istraženo mesto. Egzotična priroda uzburkivala je maštu Evropljana. Danas, svet je osvojen. Zato na sceni dominiraju metalne konstrukcije, različiti komadi tehnike i naoružanja, rešetke i žice. Zatvor i logor. Izvor:  Srpsko narodno pozorište             Prospero je vladar onakav kakvim ih je Šekspir video. Delovi velikog mehanizma zasnovano

            Мирјана Новаковић припада корпусу писаца савремене домаће књижевности. О карактерисана као постмодерна експериментаторка, [1] у причи Јеванђеље по жедној нам нуди поглед у свет једног дистопијског друштва. Већ и самим насловом алудирајући на новозаветне приче о Исусу Христу, Новаковићева нам сугерише да прича за циљ има да пренесе извесну поруку, добру вест. Имајући на уму поменути постмодерни експериментални карактер књижевног дела, сасвим је оправдано запитати се о истинитости наслова: да ли добру вест можемо добити из једног дистопијског друштва? Покушајмо да дамо одговор на то питање. Прословимо на почетку о самој фабули. Радња приче Јеванђеље по жедној се одиграва у дистопијском друштву, названом Отворено друштво. Прича прати догађаје младе девојке, Катарине. Катарина у друштву у којем се лична имена скривају, а људи усавршавају своја тела генетским инжењерингом, осећа испразност и бесмисленост егзистенције. Све док не чује гласине о Њој, девојци која је рођен