Kultur-akt

            Nije li opera jedan od najprefinjenijih i najzahtevnijih umetničkih oblika? A opet, nije li rok jedan od najsnažnijih i najenergičnijih muzičkih pravaca? Šta se može izroditi iz ljubavi ova dva strastvena ljubavnika? Odgovor je “Rok Opera” – neponovljivo iskustvo koje nam pružaju solisti, Hor i Orkestar Opere Srpskog narodnog pozorišta i Novosadski Big Bend. U glamuroznom i zanosnom nastupu ovih muzičkih virtuoza, u nesvakidašnjem i pompeznom aranžmanu, svoje mesto na repertoaru zauzimaju neki od najvećih hitova rokenrola. Rock Opera. Izvor:  Rock Opera             Lepota ovog začudnog spoja, sklad u disharmoniji, može se videti u nastupu graciozne Maje Andrić i energičnog Zorana Šandorova. Kraljica noći iz Mocartove “Čarobne frule” našla je svoje mesto uz visko-naponski rok AC/DC. Uzvišena izvedba klasične arije ničim ne nagoveštava eksploziju sirove snage koju donosi “Highway to Hell”. Pa ipak, ogromna je količina energije, ljubavi i umeća ovih umetnika utkana

            Oto Oltvanji ima tajnu. Ostaje da se sazna tačno kakvu. Neke od mogućnosti su da je deo velike zavere. Masoni, Komtet 300, neko tajno udruženje koje kroji kapu čovečanstvu. Misterija! Ili je možda prorok, putnik kroz vreme koji zna našu budućnost?! To bi onda već bila magija. Čak, nasuprot tome, možda je samo pojedinac koji je saznao za zaveru ili magijsko delovanje i sada želi da ih raskrinka? Ipak, postoji i malecna mogućnost da je   Oto Oltvanji… Hm, o tome na kraju. Bilo kako bilo, u maniru sopstvenih dela, Oto nam ostavlja mrvice koje treba da pratimo. Deliće slagalice koje treba sklopiti. Pravi detektivski posao. Jer moramo saznati kako je, dovraga, Oltvanji, čak godinama ranije, znao za izbijanje virusa, kućnu izolaciju, karantin, vakcine…             A teško je ne uvideti vezu. Gostujući, live na instagramu, u aprilskom ciklusu “Oko(m) knjige”, u organizaciji “Kulturne stanice Eđšeg”, Oltvanji je najavio svoje sledeće delo. I, ni manje ni više, ono je inspirisa

            O tradiciji je govorio T. S. Eliot: „Ona se ne može naslediti, a ako vam je potrebna morate je steći velikim trudom“. Danas, kada svedočimo bespoštednoj i nekreativnoj, pa samim tim i brutalnoj, eksploataciji tradicionalnih motiva i sižea, dolazi nam novi album (ili je bolje reći „ciklus“!?) Miloša Zubca – „Kosovske“. Album predstavlja pravo osveženje, jer Zubac, koristeći se postojećim tekstovima narodnih pesama, stvara potpuno novo umetničko delo. Jasna svest o tradiciji i njenoj promišljenoj upotrebi, veliki trud i ljubav, jasno su vidljivi u svakoj pesmi.             „Ne samo najbolji već i najindividualniji delovi dela (jednog umetnika) mogu biti oni u kojima su mrtvi pesnici, njegovi preci, najsnažnije potvrdili svoju besmrtnost“, govorio je dalje Eliot. Zubac to svakako oseća, pa njegov izbor pesama koje je uvrstio na album to i pokazuje. Pesme se mahom lirske, kreću se od mitoloških, običajnih, narodnih balada sve do epskih. Sve pesme sadrže opšta mesta i formu

Od Dedalovog sve do Borhesovog, lavirint i njegova simbolika prisutni su u umetnosti. Od religiozno-ritualnog, mitološkog, sve do psihološkog, intelektualnog i emotivnog aspekta, lavirint opčinjava čovečanstvo. Izbor loših puteva, vraćanje na početne tačke, vrtenje u krug, nailazak na zidove i udaranje u njih, a sve to da bi se došlo do cilja. Nije to samo opis kretanja kroz lavirint, nego i kroz život. Polje simbolike lavirinta ogromno je i prihvata mnoštvo tumačenja, poređenja i   veza sa različitim aspektima života.             Pozabavićemo se kratko jednim lavirintom iz   epizode Dilana Doga “Lavirint”, objavljene u “Zlatnoj seriji” “Veselog četvrtka”. “Lavirint” i nije toliko epizoda, nego “jedna scena više” iz epizode “Vila Serena”. Ali u svakom slučaju, više nego efektivno, figurira sama za sebe. Ukratko, Dilan u staračkom domu “Serena” nailazi na dr Solomona Besta. Taj stanovnik doma izgubio je vezu sa sadašnjošću i sa onim što nazivamo realnošću. On svoj život i ne provod

Na putu do svoje publike pravoj umetnosti ništa ne stoji na putu. Svedoci smo jednog čudnog vremena. Vremena izolacije, zatvorenosti, straha. Ali začudo, ne i otuđenosti. Svedoci smo jednog čudnog vremena. Vremena komunikacije, otvorenosti, kreativnosti. Vremena u kojem ljudi pronalaze načine da se izraze iz svojih domova. Potpomognuti internetom, socijalnim mrežama, različitim aplikacijama i tehnologijom, ljudi stvaraju, povezuju se sa drugim umetnicima, objavljuju, pišu, slikaju, recituju, plešu... Te veze prevazilaze prepreke kao što su izolacija, karantin, ali i granice, kontinenti ili jezičke barijere. Možda smo najzad pronašli, shvatili, tu pravu svrhu tehnologije i komunikacije. Umetnička izvođenja na koja je publika dolazila, sada je našla svoj put do publike u njihovim domovima. Umetnost je našla način da pomogne čovečanstvu da prebrodi ogroman izazov koji se nalazi pred njim.  Na čovečanstvu je da to zapamti.   Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada u kontinuitetu emitu

Niče je tvrdio da ako čovek dovoljno dugo gleda u ambis – ambis će početi da gleda u njega. Isto se može reći i za radove vizuelnog umetnika Damira Pavića Septica. Gledajući dovoljno dugo (u) njegovu umetnost, ona uzvraća pogled. I to su strašni pogledi. A sva strahota proizilazi iz odgovora na pitanje “Šta nas gleda” iz Septicovih radova. Iz najdubljih ponora tih vizuelnih prikaza, u najdublje ponore naše duše, zlokoban pogled upućuju naši sopstveni strahovi, nadanja, devijacije nas, društva i okoline u kojima obitavamo i koje stvaramo, naša krivica i podsvest.             Iako se Septikovim delima često može pridodati prefix “neo”, ima nečeg srednjovekovnog u njegovom stilu. Danse Macabre, Totentaz… Pozivaju nas ti plesači entropije, mame i opominju na neumitnu propast tela i telesnosti. P.O.S.M.IV - Sequence 01 Iako se Septikovim delima često može pridodati prefix “neo” , ima nečeg praiskonskog u njima. Nečeg lavkraftovkog. Iz neo-kubističkih i neo-futurističkih

Како је премијера ове опере била 02. 11. 2019. можда је и текст о опери „Фауст“ требао бити објављен тада. Ипак и 28. 03. 2020, Дан Српског народног позоришта, дан уласка у 160. сезону, и више је него довољан повод да се проговори о једном од   најбољих и највећих пројекта тог позоришта у последње време.             Магијска привлачност легенде о Фаусту се протеже кроз векове, и не оставља равнодушну ни једну генерацију. Мерло, Гете, Ман и Булгаков, Бетовен, Вагнер и Лист, Берлиоз, Прокофјев и Стравински, само су нека од имена са дугачког списка великана који су, опчињени демонском лепотом приче, пожелели да је искажу сопственом уметношћу. Опера „Фауст“ Шарла Гуноа, у режији Александра Николића и извођењу Опере Српског народног позоришта се држи чворних места познатог наратива, али у својој реализацији, како формалној тако и садржинској, представља модерну, савремену и актуелну адаптацију приповести о Фаусту.  Извор:  Српско народно позориште             Вечита људска тежњ

На данашњи дан, у времену давно прохујалом, Песник је крочио у пакао. Тим поводом # Dantedi , дан посвећен Песнику, се обележава баш овог датума. За ту прилику издвајамо део рада „Пакао у стиху и слици“, објављеног у магазину Pulse. У целости га можете прочитати овде . Погледајмо сада дело које издваја само један моменат, тренутак од укупности Пакла, да бисмо видели какве ћемо резултате добити у таквом случају. Послужимо се сликом „ Данте и Вергилије у паклу “ , аутора Вилијама-Адолфа Бугроа. Цела ова слика произилази једне строфе 7. Певања , из стихова 112, 113, 114: Ти сви се туку, и не само шаком, / и главом, ногом, грудима се боче, / а зуби деру месо с тијела сваком . Извесно је да ово сликарско дело верно – чак и само за себе, без познавања „ Пакла “ – дочарава паклену, стравичну атмосферу. Ако је приказ атмосфере ужаса и био ауторов циљ, да ли нам ишта од временско-просторног односа унутар књижевног дела може помоћи да дубље проникнемо у слику, па и да снажни

            Pevač i frontmen novosadskih „Šinobusa“, Milan Korać, objavio je singl „Studentska“, pesmu kojom najavljuje svoj novi album „Vetar povija grane“. Ako je verovati „Studentskoj“ , na albumu nas očekuju lokalne priče univerzalnog karaktera, i univerzalni zvuk lokalnog karaktera. Jer iako Koraćeva nova pesma pripoveda o Novom Sadu, to je jedna urbana priča, satkana od gradskih naselja, bluza, asfalta i kafana svakog grada. Sa druge strane muzika Milana Koraća nesumljivo jeste bluz, ali iz nje zrači neododljivi, šinobuski, šarm Novog Sada. Izvor:  Milan Korać - Studentska             Kao i u mnogim drugim njegovim pesmama, i u ovoj je jedan od osnovnih motiva kretanje, put. Slušajući „Studentsku“ možete se prošetati Novim Sadom. Od Telepa, preko Bulevara do Limana i Grbavice sve do centra. Usput možete svratiti na piće u neku od lokalnih kafana, nabasati na dobru svirku, sresti poznate ljude... I tako do jutra. Zvuci i mirisi grada, vreva ulica, radnička klasa, umet

            Predstava „Duh koji hoda (Prometejev put)“, po tekstu Dejana Dukovskog, a u režiji Aleksandra Popovskog, se od premijere 2015. veoma uspešno igra u Srpskom narodnom pozorištu. Vrlo je verovatno da privlačnost ovog komada leži u pitanjima koja otvara, savremenim i brutalnim pitanjima ovog vremena, koja se tiču svih nas. Iako savremene tematike, čitava struktura ovog dramskog dela izvire iz dugačke tradicije oslikavanja pobune. „Duh koji hoda“ polazi iz mračnih dubina grčkog mita, kreće se kroz elizabetansku dramu, utapa se u brutalnost Sturm und Drang -a, stapa se sa antiherojima romantičarske epohe, i sve do novovekovne filozofije i teatra apsurda, crpeći iz tradicije pobune, uspostavlja se kao orginalna i samosvojstvena predstava.              Tegoba sve je osim vlast nad bozima, / jer osim Diva niko nije slobodan. Eshil, „Okovani Prometej“ Izvor:  Srpsko narodno pozorište I stvarno, u predstavi Popovskog, nema ni jednog lika koji bi se mogao nazvati slobodnim.

„Ko je ubio Dženis Džoplin – porodica, prijatelji, propale ljubavi, alkohol, droga ili društvo u kojem je živela?“ Pitanje „ko je ubio Dženis Džoplin“ nije najvažnije pitanje o Dženis. I odgovora nema, pa čak ni u predstavi „Ko je ubio Dženis Džoplin?“ Ali, postoji nešto veoma važno u ovoj predstavi, a to je - da ipak postavlja pitanje. Takođe pitanje bez odgovora. Pitanje na koje odgovaramo sami. Pitanje – ko je živeo Dženis Džoplin? Kada padnu sve, i prljave i sjajne, kulise burnog rock'n'roll života – šta ostaje? Ko je ta devojka, taj čovek, koja je kroz život nosila to ime Dženis Džoplin i od svog života stvarala bluz? Predstava „Ko je ubio Dženis Džoplin?“ u režiji Sonje Petrović, a po tekstu Tijane Grumić, premijerno je odigrana na kamernoj sceni Srpskog narodnog pozorišta 9. marta 2020. Intrigantnog, čak provokativnog naslova, lako je privukla pažnju. Tražila se karta više, a na punoj kamernoj sceni posetioci su sedeli i na stepenicama. Iako realizovana od strane iz