Fatalna privlačnost pobune. "Duh koji hoda" u Srpskom narodnom pozorištu.

            Predstava „Duh koji hoda (Prometejev put)“, po tekstu Dejana Dukovskog, a u režiji Aleksandra Popovskog, se od premijere 2015. veoma uspešno igra u Srpskom narodnom pozorištu. Vrlo je verovatno da privlačnost ovog komada leži u pitanjima koja otvara, savremenim i brutalnim pitanjima ovog vremena, koja se tiču svih nas. Iako savremene tematike, čitava struktura ovog dramskog dela izvire iz dugačke tradicije oslikavanja pobune. „Duh koji hoda“ polazi iz mračnih dubina grčkog mita, kreće se kroz elizabetansku dramu, utapa se u brutalnost Sturm und Drang-a, stapa se sa antiherojima romantičarske epohe, i sve do novovekovne filozofije i teatra apsurda, crpeći iz tradicije pobune, uspostavlja se kao orginalna i samosvojstvena predstava.

            Tegoba sve je osim vlast nad bozima, / jer osim Diva niko nije slobodan.

Eshil, „Okovani Prometej“

Izvor: Srpsko narodno pozorište

I stvarno, u predstavi Popovskog, nema ni jednog lika koji bi se mogao nazvati slobodnim. Protagonista Mara (Nenad Pećinar) uhvaćen je u bespoštedne kandže sistema – od banke i izvršitelja, preko čitave lestvice likova koji funcionišu za/uz/oko sistema. Možda je ispravnije i reći da Mara nije uhvaćen u te kandže, jer u tim kandžama se i Mara i svi pojedinci (kako u predstavi, tako i van nje) oduvek i nalaze. Mara je samo onaj koji tih kandži postaje svestan. Marina porodica, svako na svoj način, ali i kao zajednica, ograničeni su delovanjem istog tog sistema, ograničeni delovanjem verskih institucija, zavisni od Mare. Čak i Vuk (Radoje Čupić), lik kojim je predstavljen i personifikovan najviši stepen u hijerarhiji sistema, nema potpunu slobodu – bez stada ne postoji, pojedinac kao što je Mara, ugrožava ga. Tako posmatrajući, taj Div, jedini koji je slobodan, jeste sam sistem, apstraktna struktura društvenog delanja, mreža odnosa u kojoj se svi nalaze. Da bi iko bio slobodan, taj sistem mora biti srušen.

O, biti ili ne biti – pitanje je sad!

V. Šekspir, „Hamlet“

Ja se nisam slagao sa tako slabim raspletom kao što je mirenje zaštitnika čovečanstva sa njegovim tlačiteljem.

P. B. Šeli, predgovor, „Oslobođeni Prometej“

Izvor: Srpsko narodno pozorište

Ako je nepravda uočena, da li/kako treba delati. To je pitanje danskog kraljevića. Eshilov Prometej se miri sa Zevsom. Šeli to ne dopušta. Ni Mara. Vrtoglavi put nasilja kojim polazi, odgovor je pojedinca na represiju društva. Marin put jeste put mitskog Titana. Pobuna je jedini način kojim se može, ne samo suprotstaviti sistemu, nego uspostaviti pravedniji društveni poredak. Pobuna oslobađa biće i pomaže mu da se nadmaši, kaže Kami, i to vidimo i kod Mare. Teatrolog, šekspirolog, nadilazi svoje biće činom svoje pobune i to vidimo u njegovoj transformaciji. Od nekoga ko proučava hamletovsko pitanje o delanju, Mara postaje Hamlet koji dela. On, sa krunom na glavi i mačem u ruci odgovara na pitanje biti ili ne biti. Ali Mara i njegova pobuna u ovom komadu imaju svoju evoluciju.

Ono najbolje i najviše što može da se stekne, čovečanstvo mora da izbori prestupom, koji mora biti kažnjen.

F. Niče, „Rođenje tragedije iz duha muzike“.

Možemo da stvorimo uslove za produženje života, zašto ne bismo mogli da ga skratimo?

F. Šiler, „Razbojnici“.

Izvor: Srpsko narodno pozorište

Postoji na početku komada velika kočnica u Marinom biću. Moralna kočnica. Pitanje, da li mogu da se suprotstavim, a da svojim suprotstavljanjem ne prekršim sopstvene moralne nazore, jeste ta kočnica. Odgovor do kojeg Mara stiže je: ne! Kao Franc iz Šilerovih „Razbojnika“ i Mara bi mogao da kaže: Svi imaju jednako pravo na najmanje i najveće stvari. Pravo se uništava pravom, nagon nagonom, a sila silom. On uviđa da elastičnost sistema dopušta sve vidove pobune, upija ih i apsorbuje, čineći ih svojim sastavnim delom. Ono što sistem ne dopušta je čin čiste pobune, ekstremnog udara, nasilja. Sistem ne može da podnese jedino udarac koji je sačinjen od onoga od čega je i on sam. Nasilje, u različitim oblicima, jeste suspstancijalni element sistema. Da bi sistem bio uništen, on mora biti uništen u krvi. Sistem je taj koji je zadao prvi udarac. Mari je kuća oduzeta od strane banke, izvršitelja. Marin krvavi pohod i nije počeo samo zbog njega. Prometejska pobuna je pobuna zarad drugih. Šelijev Prometej kaže: Neću da od bola ništa živo ječi. Kamijev Pobunjeni čovek, ne stupa u pobunu samo zbog nepravde učinjene njemu, nego i zbog toga jer je svedok nepravde. Inicijalna kapisla je aktivirala romantičarskog antiheroja u Mari, antiheroja koji je spreman da ponese težinu zločina, zločina kojim će se napredovati ka boljem svetu. Tu negde se i u „Duhu koji hoda“ dolazi do metafizike pobune.

Jedno / vam dobro dade kobna jabuka: / vaš razum ... / Mislite i snosite.

Dž. G. Bajron, Lucifer u: „Kain“

Rob se bori protiv sudbine koja mu je dodeljena njegovim položajem, metafizički pobunjenik ustaje protiv sudbine koja mu je dodeljena.

A.    Kami, „Pobunjeni čovek“

Izvor: Srpsko narodno pozorište

Tužan je srećni kraj „Duha koji hoda“. Marin krvavi pir je, izgleda, doveo do određenih društvenih promena. Međutim, Mara se ne zaustavlja. I koliko to košta? Odnosi sa Marijom (Jovana Stipić), svojom ženom i ljubavlju, i Milenom (Danica Grubački), ćerkom, su možda i najstrašnija cena koju Mara plaća. Žrtvovajući sebe, postajući zločinac zarad pravde, on gubi mogućnost ostvarivanja sebe kao subjekta. Nije moguće uživati u ljubavi bližnjih kada  si pobuna. Cena prestupa se plaća, pitanje je ko može da izdrži cenu. Mara može. On svoju pobunu nastavlja. On kaže: „Nastaviću da ubijam“. Od one inicijalne kapisle, borbe za stan, Mara je postao metafizički pobunjenik. Sada ubijanje više nema veze sa njegovom ličnom situacijom. Nema čak ni veze sa situacijom u konkretnom društvu. Njegovi monolozi, njegova oštrica, upereni su ka bogu, nebesima, samom pojmu nepravde. Do kraja predstave Mara ne skida sa sebe odoru danskog kraljevića, niti ispušta njegov mač. Ipak, njegov poklik pri izlasku sa scene, kada kreće u nastavak svoje pobune: „Konja, dajem kraljevstvo za konja“, navodi nas na pitanje da to nije možda odora Ričarda III? Ako jeste, time je problematizovana čitava predstava, lik Mare, ideja borbe i pobune, i pre svega, postavljeno pitanje o funkcionisanju sistema, moći samog „velikog mehanizma“.