Пређи на главни садржај

Pogled iz ambisa


Niče je tvrdio da ako čovek dovoljno dugo gleda u ambis – ambis će početi da gleda u njega. Isto se može reći i za radove vizuelnog umetnika Damira Pavića Septica. Gledajući dovoljno dugo (u) njegovu umetnost, ona uzvraća pogled. I to su strašni pogledi. A sva strahota proizilazi iz odgovora na pitanje “Šta nas gleda” iz Septicovih radova. Iz najdubljih ponora tih vizuelnih prikaza, u najdublje ponore naše duše, zlokoban pogled upućuju naši sopstveni strahovi, nadanja, devijacije nas, društva i okoline u kojima obitavamo i koje stvaramo, naša krivica i podsvest.
            Iako se Septikovim delima često može pridodati prefix “neo”, ima nečeg srednjovekovnog u njegovom stilu. Danse Macabre, Totentaz… Pozivaju nas ti plesači entropije, mame i opominju na neumitnu propast tela i telesnosti.

P.O.S.M.IV - Sequence 01
Iako se Septikovim delima često može pridodati prefix “neo”, ima nečeg praiskonskog u njima. Nečeg lavkraftovkog. Iz neo-kubističkih i neo-futurističkih formi isijava nešto primordijalno, mitsko… Puzajući užasi davnih eona. Puzajući užasi i demoni  našeg nesvesnog.

WATCHERS #03
            Iako se Septikovim delima često može pridodati prefix “neo”, ima nečeg u njima što nas surovo i brutalno zakucava za današnjicu. Poistovećivanje jednog celovitog ljudskog bića sa polnim organom, oduzimanje identiteta i subjektivnosti, antropomorfizacija primarnih nagona, nisu  nešto što nam se ne odvija pred očima i nešto u čemu ne učestvujemo.

BEAUTY 777

Iako se Septikovim delima često može pridodati prefix “neo”, ima u njima nečeg starogrčkog, tragičkog. Pitanje krivice i pravedne odmazde. Imamo li snage da tražimo pravdu čak i kada znamo da ćemo se sami naći na njenom putu? Ili se prepustiti hibrisu i drsko ustati protiv bogova?

NEMESIS

Svi radovi su preuzeti sa Septic Art, gde možete pogledati i druge njegove radove. Ako ste dovoljno smeli da zavirite u mračne delove sopstvenog bića i društva. 

Ознаке:

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Јеванђеље по жедној као антијеванђеље. II. Алтернатива или будућност?

                 Јеванђеље по жедној је прича Мирјане Новаковић из њене збирке Дунавски апокрифи . Ово дело припада корпусу постмодерне књижевности, а прича коју нам доноси долази из једног дистопијског друштва. У прошлом тексту смо говорили о развоју радње у причи. У овом ћемо говорити ГДЕ и КАДА се радња одвија.   Засновано на идејама Карла Попера, друштво у овом књижевном делу је технолошки веома узнапредовало, али на рачун других вредности. Отуђење, апсолутна контрола коју спроводи систем, различити видови неслободе, индоктринација у образовном систему и ван њега, саставни су део света ове приче. Оно што нас занима јесте – КАДА се дешава радња ове приче? Владислава Гордић Петковић говори да се радња Јеванђеља по жедној дешава у 2000. години. [1] Алтернативној 2000. Информанти који нам могу одредити историјско време радње у делу су поприлично неодређени и нејасни, али наш став је да се радња дешава у будућности, не у алтер...
Постави коментар
Прикажи све

Јеванђеље по жедној као антијеванђеље. V. Апстрактно друштво?

                    Како „Јеванђеље по жедној“ Мирјане Новаковић припада корпусу дистопијске књижевности, у ранијим текстовима смо разматрали уређење друштва у причи . Дошли смо до закључка да Отворнено друштво о којем је реч почива на филозофији Карла Попера изнетој у његовом делу „Отворено друштво и његови непријатељи“, али да од те филозофије у много чему и одступа. О чему је заправо реч? Видели смо да Попер супротставља два друштвена уређења, отворено и затворено. Бит затвореног друштва је у држави, племену, колективу којем је све подређено; насупрот њему срж отвореног друштва чини појединац. Један од носећих стубова Поперове друштвене филозофије јесте појединац, индивидуа: „individualizam je tvrđava nove humanitarne vere. Emancipacija individue je bila duhovna revolucija koja je dovela do sloma tribalizma i uspona demokracije“. [1] Та тежња ка еманципацији индивидуе је у Јеванђељу хиперболисана, доведена до гротеске ...
Постави коментар
Прикажи све

Odraz iz ogledala u koje niko ne gleda. Romaneskni svet Miodraga Majića.

               Romani „Deca zla“ i „Ostrvo pelikana“ Miodraga Majića od svog objavljivanja doživljavaju uspehe i pozitivne kritike. Oba romana bi se mogla svrstati u trilere, krimi-romane, i kao takvi poseduju sve kvalitete i mane svojstvene tom žanru. Majićev izuztno bogat, ali uvek jasan rečnik, veoma lak i čitljiv stil, ali i čvrst i odlučan način vođenja narativa doprinose kako kvalitetu, tako i popularnosti romana. Ipak, uočeno je i da primamljivost ovih romana leži i u umetničkom svetu dela. Svetu koji se ne razlikuje suviše od sveta oko nas. Međutim, svetovi romana Miodraga Majića kriju u sebi jedan element, jednu pukotinu, iz koje zrači ta primamljivost. Ali i nešto mnogo zastrašujuće.             U pogovoru romana „Deca zla“ Gojko Božović, osvrćući se na roman uopšte, govori da roman jednim delom mora biti i „konkretizovana svakodnevnica“, a da Majićeva konkretizacija omogućava...
Постави коментар
Прикажи све