Пређи на главни садржај

Pogled iz ambisa


Niče je tvrdio da ako čovek dovoljno dugo gleda u ambis – ambis će početi da gleda u njega. Isto se može reći i za radove vizuelnog umetnika Damira Pavića Septica. Gledajući dovoljno dugo (u) njegovu umetnost, ona uzvraća pogled. I to su strašni pogledi. A sva strahota proizilazi iz odgovora na pitanje “Šta nas gleda” iz Septicovih radova. Iz najdubljih ponora tih vizuelnih prikaza, u najdublje ponore naše duše, zlokoban pogled upućuju naši sopstveni strahovi, nadanja, devijacije nas, društva i okoline u kojima obitavamo i koje stvaramo, naša krivica i podsvest.
            Iako se Septikovim delima često može pridodati prefix “neo”, ima nečeg srednjovekovnog u njegovom stilu. Danse Macabre, Totentaz… Pozivaju nas ti plesači entropije, mame i opominju na neumitnu propast tela i telesnosti.

P.O.S.M.IV - Sequence 01
Iako se Septikovim delima često može pridodati prefix “neo”, ima nečeg praiskonskog u njima. Nečeg lavkraftovkog. Iz neo-kubističkih i neo-futurističkih formi isijava nešto primordijalno, mitsko… Puzajući užasi davnih eona. Puzajući užasi i demoni  našeg nesvesnog.

WATCHERS #03
            Iako se Septikovim delima često može pridodati prefix “neo”, ima nečeg u njima što nas surovo i brutalno zakucava za današnjicu. Poistovećivanje jednog celovitog ljudskog bića sa polnim organom, oduzimanje identiteta i subjektivnosti, antropomorfizacija primarnih nagona, nisu  nešto što nam se ne odvija pred očima i nešto u čemu ne učestvujemo.

BEAUTY 777

Iako se Septikovim delima često može pridodati prefix “neo”, ima u njima nečeg starogrčkog, tragičkog. Pitanje krivice i pravedne odmazde. Imamo li snage da tražimo pravdu čak i kada znamo da ćemo se sami naći na njenom putu? Ili se prepustiti hibrisu i drsko ustati protiv bogova?

NEMESIS

Svi radovi su preuzeti sa Septic Art, gde možete pogledati i druge njegove radove. Ako ste dovoljno smeli da zavirite u mračne delove sopstvenog bića i društva. 

Ознаке:

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Banatski popovi

            Teško da neko ne poznaje priču o dva popa, Ćiri i Spiri, njihovim popadijama i ćerkama. Bilo to iz Sremčevog romana, filma ili serije, događaji iz jednog banatskog sela (ni ovde neće biti rečeno iz kog, nije selo ništa krivo) uvek izmamljuju osmeh na lice. Sremčev vokabular, stilistika i umeće pripovedanja su ne samo obezbedili večitost njegovom romanu, nego zbog svoje pogodnosti za adaptaciju, obezbedili samoj priči večnost u različitim umetničkim formama. Dobro poznati likovi svakim sledećim čitanjem/gledanjem postaju još draži i čini se, teško da bi ikad mogli dosaditi. Od pre dve godine možemo da uživamo u još jednoj divnoj adaptaciji – komičnoj operi „Pop Ćira i pop Spira“ u izvedbi Opere Srpskog narodnog pozorišta. Sigurno veliki izazov – otpevati radnju romana, scenski dočarati banatsko selo, ostati veran književnom predlošku, a ipak biti orginalan, preneti vedri duh romana u komad sa muzikom i pevanjem – ansam...
Постави коментар
Прикажи све

Odraz iz ogledala u koje niko ne gleda. Romaneskni svet Miodraga Majića.

               Romani „Deca zla“ i „Ostrvo pelikana“ Miodraga Majića od svog objavljivanja doživljavaju uspehe i pozitivne kritike. Oba romana bi se mogla svrstati u trilere, krimi-romane, i kao takvi poseduju sve kvalitete i mane svojstvene tom žanru. Majićev izuztno bogat, ali uvek jasan rečnik, veoma lak i čitljiv stil, ali i čvrst i odlučan način vođenja narativa doprinose kako kvalitetu, tako i popularnosti romana. Ipak, uočeno je i da primamljivost ovih romana leži i u umetničkom svetu dela. Svetu koji se ne razlikuje suviše od sveta oko nas. Međutim, svetovi romana Miodraga Majića kriju u sebi jedan element, jednu pukotinu, iz koje zrači ta primamljivost. Ali i nešto mnogo zastrašujuće.             U pogovoru romana „Deca zla“ Gojko Božović, osvrćući se na roman uopšte, govori da roman jednim delom mora biti i „konkretizovana svakodnevnica“, a da Majićeva konkretizacija omogućava...
Постави коментар
Прикажи све

Verdi u Srpskom narodnom pozorištu

Prošlo je skoro 120 godina od smrti velikog Đuzepea Verdija, a njegova dela su i dalje sastavni deo repertoara širom sveta. Očaravajuće muzičke kompozicije i uvek aktuelni narativi postojano, kroz vreme, dokazuju svu Verdijevu genijalnost. U februarskom repertoaru Srpskog narodnog pozorišta su se našle tri opere ovog velikana. Iako „Travijata“, čije je ovo bilo 159. ivođenje, i „Trubadur“, čije je 36. formiraju „gvozdeni“ repertoar Opere SNP-a, pravi biser u ovom verdijevskom trouglu jeste tek 5. izvođenje „Rigoleta“ u režiji Aleksandra Nikolića, 26. 02. 2020. Moguće je izdvojiti mnoštvo elemenata ove tri opere, u muzičkom i u narativnom aspektu, koji imaju sličnosti i različite niti koje ih vežu. Ipak, možda nadominatniji takav momenat jeste motiv devojke koja se žrtvuje. U „Travijati“ to je Violeta koja se svesno odriče Alfreda, svoje ljubavi. U „Trubaduru“ Leonora ispija otrov u pokušaju da spasi Manrikov život. U „Rigoletu“ Đilda je ta koja umire da bi spasila život voljenog...
Постави коментар
Прикажи све