На данашњи дан, у времену давно прохујалом,
Песник је крочио у пакао.
Тим поводом #Dantedi, дан посвећен Песнику, се обележава баш овог
датума. За ту прилику издвајамо део рада „Пакао у стиху и слици“, објављеног у
магазину Pulse. У целости га можете прочитати овде.
Погледајмо
сада дело које издваја само један моменат, тренутак од укупности Пакла, да
бисмо видели какве ћемо резултате добити у таквом случају. Послужимо се сликом „Данте и Вергилије у паклу“, аутора Вилијама-Адолфа Бугроа.
Цела
ова слика произилази једне строфе 7. Певања , из стихова 112, 113, 114:
Ти
сви се туку, и не само шаком, / и главом, ногом, грудима се боче, / а зуби деру
месо с тијела сваком.
Извесно
је да ово сликарско дело верно – чак и само за себе, без познавања „Пакла“ – дочарава паклену, стравичну
атмосферу. Ако је приказ атмосфере ужаса и био ауторов циљ, да ли нам ишта од
временско-просторног односа унутар књижевног дела може помоћи да дубље проникнемо
у слику, па и да снажније осетимо атмосферу? Пођимо од самог почетка певања, од
првог стиха који је Плутонов мистериозни, злокобни узвик: Pape Satan, pape
Satan aleppe, и цело Бургоово дело ће затрепрети новом, мистичном и
језовитом емоцијом. Вергилије Дантеу у стиховима 98-99 говори да: већ слазе
звијезде изашле у рану / вечер, кад пођох, а часови лете што значи да је већ
прошла поноћ“. Иако већ ускраћен светлошћу, простор пакла бива још
страшнији када се временски одреде тренуци збивања, па на слици уочавамо
изузетно тамне, боје ноћи. Једино светло допире негде иза Дантеа и Вергилија,
али то никако није приодна светлост; она је црвена али тамна, то може бити само
сјај ватре пакла. Тако тај простор описује и Данте, мешавином тамних боја, стих
103. и даље:
Ту
тамнија но гримиз вода бива: / ми сиђосмо по једној страшној стази / а пратила
нас ова струја сива.
Много
тога нам говори и Дантеов израз лица, ужаснут али са дозом саосећања према
грешницима. И управо ту можемо да видимо амбивалентност Дантеовог песништва
приказану на платну. Данте је „ликовни писац не толико по некој својој
пластичности, визуелности, мада и то јесте, колико по томе што задовољава
темељну дефиницију која је и diferentia specifica ликовних уметности: уметност
заустављеног тренутка“ (Куленовић 1989: 235), он приказује „душевно стање у
спољашњој кретњи (Бурцкхардт 1989: 231). Приказ грешника у болном клинчу и
њихова патња дати су реалистично, али без икакве могућности промене таквог
стања. Једноставно речено, гледајући слику не очекујемо никакву промену
ситуације у којој се грешници налазе; као и код Дантеа, муке су вечне. Па ипак,
тај Дантеов израз лица на слици нам говори да је он на почетку своје „одисеје“
по просторима ван домашаја смртника. Та ужаснутост и самилост коју ишчитавамо
на његовом лицу својствени су Дантеу на почетку, када чак и пада у несвест, док
касније његов однос према кажњеницима (са сваким пређеним пределом пакла),
постаје све више налик на нешто што бисмо назвали гађење или чак мржања, чак и
окруност. Гледајући слику очекујемо да Данте сваког тренутка окрене главу и
настави свој пут, остављајући грешнике у стању у којем их је и затекао.
Разматрајући структуре Пакла и Бугроове слике, видимо да тек у њиховој тесној
спрези добијамо јаснију визију приказане ситуације и да тек са том спрегом
атмосфера слике добија свој пуни израз.
Коментари
Постави коментар