Мирјана Новаковић припада корпусу писаца савремене домаће књижевности. Окарактерисана као постмодерна експериментаторка,[1] у причи Јеванђеље по жедној нам нуди поглед у свет једног дистопијског друштва. Већ и самим насловом алудирајући на новозаветне приче о Исусу Христу, Новаковићева нам сугерише да прича за циљ има да пренесе извесну поруку, добру вест. Имајући на уму поменути постмодерни експериментални карактер књижевног дела, сасвим је оправдано запитати се о истинитости наслова: да ли добру вест можемо добити из једног дистопијског друштва? Покушајмо да дамо одговор на то питање. Прословимо на почетку о самој фабули.
Радња приче Јеванђеље по жедној се одиграва у дистопијском друштву,
названом Отворено друштво. Прича прати догађаје младе девојке, Катарине.
Катарина у друштву у којем се лична
имена скривају, а људи усавршавају своја тела генетским инжењерингом, осећа
испразност и бесмисленост егзистенције. Све док не чује гласине о Њој, девојци
која је рођена у браку и на којој није извршена ни једна модификација. Таква
особа у таквом друштву привлачи око себе следбенике (тачније следбенице)
оснивајући неку врсте религије. Следбенице називају себе жеднима. Катаринин циљ
је да ожедни. У најужем кругу око Ње налазе се Катарина, Владислава и
зеленокоса, што прави аналогију са Христом, Јудом, Павлом и Петром. Катаринин
лични циљ је да ожедни, што можемо сматрати проналажењем себе, стварањем жеље
да се сазна више о својој унутрашњости. Њихов заједнички циљ је ширење религије
жедних, што би у дрштву заснованом на разуму изазвало крах система. Након што
је Она извела чудо, ходала по води, а зеленокосу изабрала за свог наследника,
Катарина је, као прави Јуда, пријављује ЗЉУП-овима (заштитници људских права).
Она бива одведена од стране чувара система, Владислави и зеленокосој обрисано
сећање, а на Катарини остаје да шири причу, јеванђеље, о Њој, верујући да јесте
добра вест то што се Она појавила.
Размотрићемо појединачне елементе приче да би
смо добили тачнију слику о Отвореном друштву и религији жедних, те могућности
добре вести из дистопије.
Материјализација
времена и простора у делу, хронотоп, омогућава нам „ulazak u sferu smislova“,[2] па с тога морамо обратити
пажњу на тај аспект у овом
делу дистопијске књижевности. Имформације о времену и простору су
нам доступне како кроз информанте,
тако
и преко наратора, кроз сам дискурс нарације.
Први
просторни информант имамо већ у наслову збирке у којој се прича налази, Дунавски
апокрифи. Град
на Дунаву у којем се радња дешава лако можемо да препознамо кроз именовање
зграда, аутобуских линија, делова града, нпр. „грађански представник Вождовца“[3]. Ипак, то више није тај град: „Овај град, знаш,
некада се звао Београд“ (стр. 104). Ствар са конкретизацијом времена је мало
сложенија., али пођимо од почетка.
Наративни
исказ у делу је аутодијегетички. То значи да о догађајима сазнајемо од особе која
је у њима учествовала. Јасно су уочљиви време нарације (када се прича) и наратвно време (када се радња десила).
Смењују се два типа нарације, и то по принципу: симултана-накнадна-симултана.
Већи део приче нам је испричан ретроспективно, у накнадној нарацији, док
симултана служи као оквир.
Почетни
одељак, А, садржи реченицу коју можемо означити и као ахронију, као безвремену:
„У почетку сви беху напојени“ (стр. 47).
Одељак
Б је дат у симултаној нарацији, „гледам зелену пилулу на свом длану“ (стр. 48);
нараторка нас обавештава да је управо одустала од самоубиства да би могла да
остави објашњење својих поступака, поруку, и приступа чину писања.
Од
одељка В до прве половине одељка Џ нарација је накнадна, прича се о догађајима у прошлости.
Почиње са нараторкиним почетним сазнањима о појави Ње и жедних, и даљи развој
радње тече праволинијски, са пар дигресија. Како радња одмиче тако се
приближавамо времену из којег је прича почела.
Други
део одељка Џ и одељак Ш временски се настављају на одељак Б: „Бацам зелене
пилуле у отвор за отпатке.“(стр. 144). Нараторка завршава са писањем и одлази
да проповеда о Њој.
Такав
тип нарације, исказан у првом лицу, има доминатнтну тежњу да нас што дубље
саживи са јунаком и догађајима. Одаје утисак веродостојности, јер нараторка
говори о дешавањима у којима је сама била актер, и то дешавањима из не тако
далеке прошлости.
Композиција нарације симултано-накнадно-симултано нас још дубље
увлачи у причу,
јер поред догађаја који су се десили добијамо слике из нараторкине садашњости
која стреми ка некој, и нама и нараторки, непознатој будућности.
Можда
још интересантније је покушати одредити историјско време у делу, што ћемо урадити у следећем тексту.
Све текстове из овог темата можете прочитати овде: Јеванђеље по жедној као антијеванђеље. I Јеванђеље по жедној као антијеванђеље. II Јеванђеље по жедној као антијеванђеље. III Јеванђеље по жедној као антијеванђеље. IV Јеванђеље по жедној као антијевађеље. V
[1] V.
Gordić Petković, Mistika i mehanika, Beograd: Stubovi kulture. Гордић 2006: И.
Гордић, Крхотине стварности и антистварности у: Свеске, 81, Панчево, 65–68.
[2] J.
M. Bahtin, Jedinstvo hronotopa, Нови Сад: Polja, 330–331, Novi Sad, 355–357.
[3] Сви цитати из приче биће
дати из издања: М. Новаковић, Дунавски апокрифи, Београд: Народна
књига-Алфа.
Коментари
Постави коментар