Пређи на главни садржај

Nasilje kao princip. Šekspirova „Bura“ u Srpskom narodnom pozorištu.

             Iako najčešće označena kao komedija, Šekspirova „Bura“ je mnogo mračnije delo nego što nam pripisana žanrovska odrednica kazuje. Nasilje kao princip, tako je čuveni šekspirolog Jan Kot video samu bit ovog dela. I upravo tako, kotovski, „Buru“ je pročitao i Kokan Mladenović, te je u svojoj režiji postavio u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Ipak, ima li razlika u svetovima, Šekspirovom i ovom našem, koji se kristališu kroz „Buru“?

            Vizuelno, od arkadijskog prikaza ostrva punog zelenila kako ga je zamislio Šekspir, današenje ostrvo iz „Bure“ je izgubilo mnogo. U vreme nastajanja komada svet nije bio u potpunosti istraženo mesto. Egzotična priroda uzburkivala je maštu Evropljana. Danas, svet je osvojen. Zato na sceni dominiraju metalne konstrukcije, različiti komadi tehnike i naoružanja, rešetke i žice. Zatvor i logor.

Izvor: Srpsko narodno pozorište

            Prospero je vladar onakav kakvim ih je Šekspir video. Delovi velikog mehanizma zasnovanog na cikličnom ponavljanju nasilja i smrti. Bez obzira na prosvetiteljski duh Prosperov. Pad jednog, a uspon drugog vladara obeleženi su nasiljem. Zbog toga je Šekspir u „Buri“ prikazao nekolko različitih zavera protiv vladara, i to na različitim nivoima. Jednostavno, surova neumitnost ovog sveta. Od toga ne odstupa ni Mladenovićev Prospero (Radoje Čupić). Ipak, savremeno društvo uspelo je da i u njega unese svoje otrovne sokove.

            Šekspirov Prospero, gledajući rađanje ljubavi između Mirande i Ferdinanda izgovara sledeće stihove:

Lep susret

Dve divne ljubavi. Nebo, izli milost

Na ono što se rađa među njima!

Izvor: Srpsko narodno pozorište

Mladenovićev Prospero emocije i postupke svoje ćerke Mirande (Jelena Lončar / Anđela Pećinar) i Ferdinanda (Aleksandar Sarapa) doživljava kao izdaju. Ljubav kao konstruktivna energija je otklonjena iz duha ovog vladara. Štaviše, Mladenovićev Prospero je okrutniji i suroviji barem koliko je i savremeniji. Kod Šekspira Prospero Mirandu obaveštava o izdaji i zaveri koje su nad njim učinjene tek nakon bure i brodoloma. Mladenovićev Prospero svoju kćer odgaja u duhu osvete koju moraju sprovesti.

            I možda upravo u toj svireposti leži savremenost ove nove „Bure“. Ta bestijalnost prenošenja mržnje na nove naraštaje, besmislena okrutnost usađivanja besa i krvoločnosti u mlade duhove. Možda je to upravo ona tačka u kojoj se razlikujemo mi i Šekspir. Šta ako je to onaj momenat Mladenovićeve predstave zbog kojeg je tako lako identifikovati se sa njom?

Ознаке:

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Bluz Novog Sada

            Pevač i frontmen novosadskih „Šinobusa“, Milan Korać, objavio je singl „Studentska“, pesmu kojom najavljuje svoj novi album „Vetar povija grane“. Ako je verovati „Studentskoj“ , na albumu nas očekuju lokalne priče univerzalnog karaktera, i univerzalni zvuk lokalnog karaktera. Jer iako Koraćeva nova pesma pripoveda o Novom Sadu, to je jedna urbana priča, satkana od gradskih naselja, bluza, asfalta i kafana svakog grada. Sa druge strane muzika Milana Koraća nesumljivo jeste bluz, ali iz nje zrači neododljivi, šinobuski, šarm Novog Sada. Izvor:  Milan Korać - Studentska             Kao i u mnogim drugim njegovim pesmama, i u ovoj je jedan od osnovnih motiva kretanje, put. Slušajući „Studentsku“ možete se prošetati Novim Sadom. Od Telepa, preko Bulevara do Limana i Grbavice sve do centra. Usput možete svratiti na piće u neku od lokalnih kafana, nabasati...
Постави коментар
Прикажи све

Pogled iz ambisa

Niče je tvrdio da ako čovek dovoljno dugo gleda u ambis – ambis će početi da gleda u njega. Isto se može reći i za radove vizuelnog umetnika Damira Pavića Septica. Gledajući dovoljno dugo (u) njegovu umetnost, ona uzvraća pogled. I to su strašni pogledi. A sva strahota proizilazi iz odgovora na pitanje “Šta nas gleda” iz Septicovih radova. Iz najdubljih ponora tih vizuelnih prikaza, u najdublje ponore naše duše, zlokoban pogled upućuju naši sopstveni strahovi, nadanja, devijacije nas, društva i okoline u kojima obitavamo i koje stvaramo, naša krivica i podsvest.             Iako se Septikovim delima često može pridodati prefix “neo”, ima nečeg srednjovekovnog u njegovom stilu. Danse Macabre, Totentaz… Pozivaju nas ti plesači entropije, mame i opominju na neumitnu propast tela i telesnosti. P.O.S.M.IV - Sequence 01 Iako se Septikovim delima često može pridodati prefix “neo” , ima nečeg praiskonskog u njima. Nečeg...
Постави коментар
Прикажи све

Јеванђеље по жедној као антијеванђеље. I

            Мирјана Новаковић припада корпусу писаца савремене домаће књижевности. О карактерисана као постмодерна експериментаторка, [1] у причи Јеванђеље по жедној нам нуди поглед у свет једног дистопијског друштва. Већ и самим насловом алудирајући на новозаветне приче о Исусу Христу, Новаковићева нам сугерише да прича за циљ има да пренесе извесну поруку, добру вест. Имајући на уму поменути постмодерни експериментални карактер књижевног дела, сасвим је оправдано запитати се о истинитости наслова: да ли добру вест можемо добити из једног дистопијског друштва? Покушајмо да дамо одговор на то питање. Прословимо на почетку о самој фабули. Радња приче Јеванђеље по жедној се одиграва у дистопијском друштву, названом Отворено друштво. Прича прати догађаје младе девојке, Катарине. Катарина у друштву у којем се лична имена скривају, а људи усавршавају своја тела генетским инжењерингом, осећа испразност и бесмисленост егзистенције. Све док не чује гл...
Постави коментар
Прикажи све