Пређи на главни садржај

Nasilje kao princip. Šekspirova „Bura“ u Srpskom narodnom pozorištu.

             Iako najčešće označena kao komedija, Šekspirova „Bura“ je mnogo mračnije delo nego što nam pripisana žanrovska odrednica kazuje. Nasilje kao princip, tako je čuveni šekspirolog Jan Kot video samu bit ovog dela. I upravo tako, kotovski, „Buru“ je pročitao i Kokan Mladenović, te je u svojoj režiji postavio u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Ipak, ima li razlika u svetovima, Šekspirovom i ovom našem, koji se kristališu kroz „Buru“?

            Vizuelno, od arkadijskog prikaza ostrva punog zelenila kako ga je zamislio Šekspir, današenje ostrvo iz „Bure“ je izgubilo mnogo. U vreme nastajanja komada svet nije bio u potpunosti istraženo mesto. Egzotična priroda uzburkivala je maštu Evropljana. Danas, svet je osvojen. Zato na sceni dominiraju metalne konstrukcije, različiti komadi tehnike i naoružanja, rešetke i žice. Zatvor i logor.

Izvor: Srpsko narodno pozorište

            Prospero je vladar onakav kakvim ih je Šekspir video. Delovi velikog mehanizma zasnovanog na cikličnom ponavljanju nasilja i smrti. Bez obzira na prosvetiteljski duh Prosperov. Pad jednog, a uspon drugog vladara obeleženi su nasiljem. Zbog toga je Šekspir u „Buri“ prikazao nekolko različitih zavera protiv vladara, i to na različitim nivoima. Jednostavno, surova neumitnost ovog sveta. Od toga ne odstupa ni Mladenovićev Prospero (Radoje Čupić). Ipak, savremeno društvo uspelo je da i u njega unese svoje otrovne sokove.

            Šekspirov Prospero, gledajući rađanje ljubavi između Mirande i Ferdinanda izgovara sledeće stihove:

Lep susret

Dve divne ljubavi. Nebo, izli milost

Na ono što se rađa među njima!

Izvor: Srpsko narodno pozorište

Mladenovićev Prospero emocije i postupke svoje ćerke Mirande (Jelena Lončar / Anđela Pećinar) i Ferdinanda (Aleksandar Sarapa) doživljava kao izdaju. Ljubav kao konstruktivna energija je otklonjena iz duha ovog vladara. Štaviše, Mladenovićev Prospero je okrutniji i suroviji barem koliko je i savremeniji. Kod Šekspira Prospero Mirandu obaveštava o izdaji i zaveri koje su nad njim učinjene tek nakon bure i brodoloma. Mladenovićev Prospero svoju kćer odgaja u duhu osvete koju moraju sprovesti.

            I možda upravo u toj svireposti leži savremenost ove nove „Bure“. Ta bestijalnost prenošenja mržnje na nove naraštaje, besmislena okrutnost usađivanja besa i krvoločnosti u mlade duhove. Možda je to upravo ona tačka u kojoj se razlikujemo mi i Šekspir. Šta ako je to onaj momenat Mladenovićeve predstave zbog kojeg je tako lako identifikovati se sa njom?

Ознаке:

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Mit i horor. "Prokletije" Dejana Ognjanovića

              Uočljiva je jedna tematska tendencija u savremenoj domaćoj književnosti. Drevne religije, mitovi, legende, različita bića, bogovi i božanstva bivaju „ponovo otkriveni“ u delima domaćih autora. Aleksandar Tešić u svojim delima stvara svet epske fantastike napunjen likovima iz stare slovenske religije. Tendencija je očita i u radovima Dejana Stojiljkovića. U zbirci „Klopka i druge priče“ Gorana Skrobonje može se pronaći nekoliko priča inspirisanih mitologijom, vilama, Boginjom. Novi roman Dejana Ognjanovića, „Prokletije“, se u tom, tematskom, smislu može uvrstiti u korpus dela koja pripadaju „renesansi Mita“. Centralni motivacioni sklop romana skoncentrisan je na (re)konstrukciju primordijalne klice koja stoji IZA velikog mita o Boginji Majci.             Velika Majka, božanstvo čiji koreni, sudeći po dostupnim podacima, sežu u vreme pre-istorije, prisutna je u različitim oblicima i pod različitim imenima u kulturama širom planete. Jedno od oblika i imena pod kojim je Maj
Постави коментар
Прикажи све

Јеванђеље по жедној као антијеванђеље. V. Апстрактно друштво?

                    Како „Јеванђеље по жедној“ Мирјане Новаковић припада корпусу дистопијске књижевности, у ранијим текстовима смо разматрали уређење друштва у причи . Дошли смо до закључка да Отворнено друштво о којем је реч почива на филозофији Карла Попера изнетој у његовом делу „Отворено друштво и његови непријатељи“, али да од те филозофије у много чему и одступа. О чему је заправо реч? Видели смо да Попер супротставља два друштвена уређења, отворено и затворено. Бит затвореног друштва је у држави, племену, колективу којем је све подређено; насупрот њему срж отвореног друштва чини појединац. Један од носећих стубова Поперове друштвене филозофије јесте појединац, индивидуа: „individualizam je tvrđava nove humanitarne vere. Emancipacija individue je bila duhovna revolucija koja je dovela do sloma tribalizma i uspona demokracije“. [1] Та тежња ка еманципацији индивидуе је у Јеванђељу хиперболисана, доведена до гротеске у којој свако зближавање две особе представаља претњу за си
Постави коментар
Прикажи све

Pogled iz ambisa

Niče je tvrdio da ako čovek dovoljno dugo gleda u ambis – ambis će početi da gleda u njega. Isto se može reći i za radove vizuelnog umetnika Damira Pavića Septica. Gledajući dovoljno dugo (u) njegovu umetnost, ona uzvraća pogled. I to su strašni pogledi. A sva strahota proizilazi iz odgovora na pitanje “Šta nas gleda” iz Septicovih radova. Iz najdubljih ponora tih vizuelnih prikaza, u najdublje ponore naše duše, zlokoban pogled upućuju naši sopstveni strahovi, nadanja, devijacije nas, društva i okoline u kojima obitavamo i koje stvaramo, naša krivica i podsvest.             Iako se Septikovim delima često može pridodati prefix “neo”, ima nečeg srednjovekovnog u njegovom stilu. Danse Macabre, Totentaz… Pozivaju nas ti plesači entropije, mame i opominju na neumitnu propast tela i telesnosti. P.O.S.M.IV - Sequence 01 Iako se Septikovim delima često može pridodati prefix “neo” , ima nečeg praiskonskog u njima. Nečeg lavkraftovkog. Iz neo-kubističkih i neo-futurističkih
Постави коментар
Прикажи све