Пређи на главни садржај

Nasilje kao princip. Šekspirova „Bura“ u Srpskom narodnom pozorištu.

             Iako najčešće označena kao komedija, Šekspirova „Bura“ je mnogo mračnije delo nego što nam pripisana žanrovska odrednica kazuje. Nasilje kao princip, tako je čuveni šekspirolog Jan Kot video samu bit ovog dela. I upravo tako, kotovski, „Buru“ je pročitao i Kokan Mladenović, te je u svojoj režiji postavio u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Ipak, ima li razlika u svetovima, Šekspirovom i ovom našem, koji se kristališu kroz „Buru“?

            Vizuelno, od arkadijskog prikaza ostrva punog zelenila kako ga je zamislio Šekspir, današenje ostrvo iz „Bure“ je izgubilo mnogo. U vreme nastajanja komada svet nije bio u potpunosti istraženo mesto. Egzotična priroda uzburkivala je maštu Evropljana. Danas, svet je osvojen. Zato na sceni dominiraju metalne konstrukcije, različiti komadi tehnike i naoružanja, rešetke i žice. Zatvor i logor.

Izvor: Srpsko narodno pozorište

            Prospero je vladar onakav kakvim ih je Šekspir video. Delovi velikog mehanizma zasnovanog na cikličnom ponavljanju nasilja i smrti. Bez obzira na prosvetiteljski duh Prosperov. Pad jednog, a uspon drugog vladara obeleženi su nasiljem. Zbog toga je Šekspir u „Buri“ prikazao nekolko različitih zavera protiv vladara, i to na različitim nivoima. Jednostavno, surova neumitnost ovog sveta. Od toga ne odstupa ni Mladenovićev Prospero (Radoje Čupić). Ipak, savremeno društvo uspelo je da i u njega unese svoje otrovne sokove.

            Šekspirov Prospero, gledajući rađanje ljubavi između Mirande i Ferdinanda izgovara sledeće stihove:

Lep susret

Dve divne ljubavi. Nebo, izli milost

Na ono što se rađa među njima!

Izvor: Srpsko narodno pozorište

Mladenovićev Prospero emocije i postupke svoje ćerke Mirande (Jelena Lončar / Anđela Pećinar) i Ferdinanda (Aleksandar Sarapa) doživljava kao izdaju. Ljubav kao konstruktivna energija je otklonjena iz duha ovog vladara. Štaviše, Mladenovićev Prospero je okrutniji i suroviji barem koliko je i savremeniji. Kod Šekspira Prospero Mirandu obaveštava o izdaji i zaveri koje su nad njim učinjene tek nakon bure i brodoloma. Mladenovićev Prospero svoju kćer odgaja u duhu osvete koju moraju sprovesti.

            I možda upravo u toj svireposti leži savremenost ove nove „Bure“. Ta bestijalnost prenošenja mržnje na nove naraštaje, besmislena okrutnost usađivanja besa i krvoločnosti u mlade duhove. Možda je to upravo ona tačka u kojoj se razlikujemo mi i Šekspir. Šta ako je to onaj momenat Mladenovićeve predstave zbog kojeg je tako lako identifikovati se sa njom?

Ознаке:

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Verdi u Srpskom narodnom pozorištu

Prošlo je skoro 120 godina od smrti velikog Đuzepea Verdija, a njegova dela su i dalje sastavni deo repertoara širom sveta. Očaravajuće muzičke kompozicije i uvek aktuelni narativi postojano, kroz vreme, dokazuju svu Verdijevu genijalnost. U februarskom repertoaru Srpskog narodnog pozorišta su se našle tri opere ovog velikana. Iako „Travijata“, čije je ovo bilo 159. ivođenje, i „Trubadur“, čije je 36. formiraju „gvozdeni“ repertoar Opere SNP-a, pravi biser u ovom verdijevskom trouglu jeste tek 5. izvođenje „Rigoleta“ u režiji Aleksandra Nikolića, 26. 02. 2020. Moguće je izdvojiti mnoštvo elemenata ove tri opere, u muzičkom i u narativnom aspektu, koji imaju sličnosti i različite niti koje ih vežu. Ipak, možda nadominatniji takav momenat jeste motiv devojke koja se žrtvuje. U „Travijati“ to je Violeta koja se svesno odriče Alfreda, svoje ljubavi. U „Trubaduru“ Leonora ispija otrov u pokušaju da spasi Manrikov život. U „Rigoletu“ Đilda je ta koja umire da bi spasila život voljenog...
Постави коментар
Прикажи све

Odraz iz ogledala u koje niko ne gleda. Romaneskni svet Miodraga Majića.

               Romani „Deca zla“ i „Ostrvo pelikana“ Miodraga Majića od svog objavljivanja doživljavaju uspehe i pozitivne kritike. Oba romana bi se mogla svrstati u trilere, krimi-romane, i kao takvi poseduju sve kvalitete i mane svojstvene tom žanru. Majićev izuztno bogat, ali uvek jasan rečnik, veoma lak i čitljiv stil, ali i čvrst i odlučan način vođenja narativa doprinose kako kvalitetu, tako i popularnosti romana. Ipak, uočeno je i da primamljivost ovih romana leži i u umetničkom svetu dela. Svetu koji se ne razlikuje suviše od sveta oko nas. Međutim, svetovi romana Miodraga Majića kriju u sebi jedan element, jednu pukotinu, iz koje zrači ta primamljivost. Ali i nešto mnogo zastrašujuće.             U pogovoru romana „Deca zla“ Gojko Božović, osvrćući se na roman uopšte, govori da roman jednim delom mora biti i „konkretizovana svakodnevnica“, a da Majićeva konkretizacija omogućava...
Постави коментар
Прикажи све

Јеванђеље по жедној као антијеванђеље. II. Алтернатива или будућност?

                 Јеванђеље по жедној је прича Мирјане Новаковић из њене збирке Дунавски апокрифи . Ово дело припада корпусу постмодерне књижевности, а прича коју нам доноси долази из једног дистопијског друштва. У прошлом тексту смо говорили о развоју радње у причи. У овом ћемо говорити ГДЕ и КАДА се радња одвија.   Засновано на идејама Карла Попера, друштво у овом књижевном делу је технолошки веома узнапредовало, али на рачун других вредности. Отуђење, апсолутна контрола коју спроводи систем, различити видови неслободе, индоктринација у образовном систему и ван њега, саставни су део света ове приче. Оно што нас занима јесте – КАДА се дешава радња ове приче? Владислава Гордић Петковић говори да се радња Јеванђеља по жедној дешава у 2000. години. [1] Алтернативној 2000. Информанти који нам могу одредити историјско време радње у делу су поприлично неодређени и нејасни, али наш став је да се радња дешава у будућности, не у алтер...
Постави коментар
Прикажи све