Пређи на главни садржај

Lavirint svesti


Od Dedalovog sve do Borhesovog, lavirint i njegova simbolika prisutni su u umetnosti. Od religiozno-ritualnog, mitološkog, sve do psihološkog, intelektualnog i emotivnog aspekta, lavirint opčinjava čovečanstvo. Izbor loših puteva, vraćanje na početne tačke, vrtenje u krug, nailazak na zidove i udaranje u njih, a sve to da bi se došlo do cilja. Nije to samo opis kretanja kroz lavirint, nego i kroz život. Polje simbolike lavirinta ogromno je i prihvata mnoštvo tumačenja, poređenja i  veza sa različitim aspektima života.
            Pozabavićemo se kratko jednim lavirintom iz  epizode Dilana Doga “Lavirint”, objavljene u “Zlatnoj seriji” “Veselog četvrtka”. “Lavirint” i nije toliko epizoda, nego “jedna scena više” iz epizode “Vila Serena”. Ali u svakom slučaju, više nego efektivno, figurira sama za sebe. Ukratko, Dilan u staračkom domu “Serena” nailazi na dr Solomona Besta. Taj stanovnik doma izgubio je vezu sa sadašnjošću i sa onim što nazivamo realnošću. On svoj život i ne provodi toliko osamljen u domu, koliko sa svojim preminulim sinom, ženom, sa kojima posećuje mesta na kojima su davno boravili: Majorku, Istambul, Pariz. Život dr Solomona je njegov lavirint. Lavirint sačinjen od haotičnog kaleidoskopa sećanja i emocija koje ona izazivaju. Kako sam kaže: „Otvaraju mi se prorezi ovde u glavi, i sećanja mi cure kao iz bušne kofe...“ Osnovni „problem“ priče je materijalizacija tih sećanja. I to takva materijalizacija da njih vidi, pa čak i doživljava, i Dilan. Krhka granica između realnog i nerealnog je polomljena, pa lavirint Solomonovog uma postaje i lavirint Dilanove egzistencije. Završni kadar je veoma upečatljiv.

Izvor: Dilan Dog, Zlatna serija 19, Veseli četvrtak, str 122. Napisao: Alberto Ostini; nacrtao: Đorđo Pontreli.            

 Dilan i dr Solomon sede u centru lavirinta koji se nalazi u Solomonovoj glavi. Ako bismo, britkim sečivom fikcije, napravili rez na glavi dr Solomona i otvorili je, tamo bismo verovatno našli lavirint u čijem središtu sede Dilan i dr Solomon. Ako bismo zatim, i tom dr Solomonu otvorili glavu (jadni doktor), čak je izvesno da bi i tamo pronašli istovetnu situaciju.

Takođe je vrlo verovatno da, ako bismo uspeli da sa krupnog plana poslednjeg kadra pređemo na srednji, tu pored dr Solomona nađemo i Dilana. Kako sede na klupi u centru lavirinta. Ne treba ni da napominjemo da se taj lavirint nalazi u glavi dobrog dr Solomona. Koji, jelte, opet sedi pored Dilana na klupi u lavirintu...
Arhetip lavirinta je veoma snažan. Lavirint jesmo mi sami, naši životi, svesti, sećanja. A šta kada se ne nalazimo u sopstvenom lavirintu, nego u tuđem, kao što se Dilan nalazi u lavirintu dr Solomona? Da li je uopšte moguće biti moderni Tezej i napustiti lavirint? I ko je onda Minotaur? Mi sami? I junaci i čudovišta ujedno. 
Ознаке:

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Јеванђеље по жедној као антијеванђеље. II. Алтернатива или будућност?

                 Јеванђеље по жедној је прича Мирјане Новаковић из њене збирке Дунавски апокрифи . Ово дело припада корпусу постмодерне књижевности, а прича коју нам доноси долази из једног дистопијског друштва. У прошлом тексту смо говорили о развоју радње у причи. У овом ћемо говорити ГДЕ и КАДА се радња одвија.   Засновано на идејама Карла Попера, друштво у овом књижевном делу је технолошки веома узнапредовало, али на рачун других вредности. Отуђење, апсолутна контрола коју спроводи систем, различити видови неслободе, индоктринација у образовном систему и ван њега, саставни су део света ове приче. Оно што нас занима јесте – КАДА се дешава радња ове приче? Владислава Гордић Петковић говори да се радња Јеванђеља по жедној дешава у 2000. години. [1] Алтернативној 2000. Информанти који нам могу одредити историјско време радње у делу су поприлично неодређени и нејасни, али наш став је да се радња дешава у будућности, не у алтер...
Постави коментар
Прикажи све

Verdi u Srpskom narodnom pozorištu

Prošlo je skoro 120 godina od smrti velikog Đuzepea Verdija, a njegova dela su i dalje sastavni deo repertoara širom sveta. Očaravajuće muzičke kompozicije i uvek aktuelni narativi postojano, kroz vreme, dokazuju svu Verdijevu genijalnost. U februarskom repertoaru Srpskog narodnog pozorišta su se našle tri opere ovog velikana. Iako „Travijata“, čije je ovo bilo 159. ivođenje, i „Trubadur“, čije je 36. formiraju „gvozdeni“ repertoar Opere SNP-a, pravi biser u ovom verdijevskom trouglu jeste tek 5. izvođenje „Rigoleta“ u režiji Aleksandra Nikolića, 26. 02. 2020. Moguće je izdvojiti mnoštvo elemenata ove tri opere, u muzičkom i u narativnom aspektu, koji imaju sličnosti i različite niti koje ih vežu. Ipak, možda nadominatniji takav momenat jeste motiv devojke koja se žrtvuje. U „Travijati“ to je Violeta koja se svesno odriče Alfreda, svoje ljubavi. U „Trubaduru“ Leonora ispija otrov u pokušaju da spasi Manrikov život. U „Rigoletu“ Đilda je ta koja umire da bi spasila život voljenog...
Постави коментар
Прикажи све

Odraz iz ogledala u koje niko ne gleda. Romaneskni svet Miodraga Majića.

               Romani „Deca zla“ i „Ostrvo pelikana“ Miodraga Majića od svog objavljivanja doživljavaju uspehe i pozitivne kritike. Oba romana bi se mogla svrstati u trilere, krimi-romane, i kao takvi poseduju sve kvalitete i mane svojstvene tom žanru. Majićev izuztno bogat, ali uvek jasan rečnik, veoma lak i čitljiv stil, ali i čvrst i odlučan način vođenja narativa doprinose kako kvalitetu, tako i popularnosti romana. Ipak, uočeno je i da primamljivost ovih romana leži i u umetničkom svetu dela. Svetu koji se ne razlikuje suviše od sveta oko nas. Međutim, svetovi romana Miodraga Majića kriju u sebi jedan element, jednu pukotinu, iz koje zrači ta primamljivost. Ali i nešto mnogo zastrašujuće.             U pogovoru romana „Deca zla“ Gojko Božović, osvrćući se na roman uopšte, govori da roman jednim delom mora biti i „konkretizovana svakodnevnica“, a da Majićeva konkretizacija omogućava...
Постави коментар
Прикажи све