Lavirint svesti

Od Dedalovog sve do Borhesovog, lavirint i njegova simbolika prisutni su u umetnosti. Od religiozno-ritualnog, mitološkog, sve do psihološkog, intelektualnog i emotivnog aspekta, lavirint opčinjava čovečanstvo. Izbor loših puteva, vraćanje na početne tačke, vrtenje u krug, nailazak na zidove i udaranje u njih, a sve to da bi se došlo do cilja. Nije to samo opis kretanja kroz lavirint, nego i kroz život. Polje simbolike lavirinta ogromno je i prihvata mnoštvo tumačenja, poređenja i  veza sa različitim aspektima života.

            Pozabavićemo se kratko jednim lavirintom iz  epizode Dilana Doga “Lavirint”, objavljene u “Zlatnoj seriji” “Veselog četvrtka”. “Lavirint” i nije toliko epizoda, nego “jedna scena više” iz epizode “Vila Serena”. Ali u svakom slučaju, više nego efektivno, figurira sama za sebe. Ukratko, Dilan u staračkom domu “Serena” nailazi na dr Solomona Besta. Taj stanovnik doma izgubio je vezu sa sadašnjošću i sa onim što nazivamo realnošću. On svoj život i ne provodi toliko osamljen u domu, koliko sa svojim preminulim sinom, ženom, sa kojima posećuje mesta na kojima su davno boravili: Majorku, Istambul, Pariz. Život dr Solomona je njegov lavirint. Lavirint sačinjen od haotičnog kaleidoskopa sećanja i emocija koje ona izazivaju. Kako sam kaže: „Otvaraju mi se prorezi ovde u glavi, i sećanja mi cure kao iz bušne kofe...“ Osnovni „problem“ priče je materijalizacija tih sećanja. I to takva materijalizacija da njih vidi, pa čak i doživljava, i Dilan. Krhka granica između realnog i nerealnog je polomljena, pa lavirint Solomonovog uma postaje i lavirint Dilanove egzistencije. Završni kadar je veoma upečatljiv.

Izvor: Dilan Dog, Zlatna serija 19, Veseli četvrtak, str 122. Napisao: Alberto Ostini; nacrtao: Đorđo Pontreli.            

 Dilan i dr Solomon sede u centru lavirinta koji se nalazi u Solomonovoj glavi. Ako bismo, britkim sečivom fikcije, napravili rez na glavi dr Solomona i otvorili je, tamo bismo verovatno našli lavirint u čijem središtu sede Dilan i dr Solomon. Ako bismo zatim, i tom dr Solomonu otvorili glavu (jadni doktor), čak je izvesno da bi i tamo pronašli istovetnu situaciju.

Takođe je vrlo verovatno da, ako bismo uspeli da sa krupnog plana poslednjeg kadra pređemo na srednji, tu pored dr Solomona nađemo i Dilana. Kako sede na klupi u centru lavirinta. Ne treba ni da napominjemo da se taj lavirint nalazi u glavi dobrog dr Solomona. Koji, jelte, opet sedi pored Dilana na klupi u lavirintu...

Arhetip lavirinta je veoma snažan. Lavirint jesmo mi sami, naši životi, svesti, sećanja. A šta kada se ne nalazimo u sopstvenom lavirintu, nego u tuđem, kao što se Dilan nalazi u lavirintu dr Solomona? Da li je uopšte moguće biti moderni Tezej i napustiti lavirint? I ko je onda Minotaur? Mi sami? I junaci i čudovišta ujedno.