Čak i po ovako lepom danu kakav je bila subota prvog dana februara 2020. Banat, nesvakidašnje lep i uvek tako ravan, ume da bude veoma sumoran, da budi melanhonliju i utisak samoće. Ako pređete Tisu i pratite je uzvodno taj osećaj se može pojačavati sve više i više. Negde kod Kikinde taj osećaj već prelazi u pravi Weltschmerz. Nema pravog razloga za to, osim možda vetra koji ne prestaje, banatskog blata koje sputava korake i nepregledne pučine žita svuda oko vas koja se u daljini spaja sa horizontom. Ipak te subote na jednom raskršću u Bačkoj Šinobusi su u jedan “pohaban kofer spakovali gitaru i bluz kometu”, i krenuli put Kikinde, da “kroz ogoljene krošnje udahnu život u hladna banatska dvorišta”. Tj samo u “J Pub”, ali dobro, šta sad.
Kako su “od rođenja poklonjeni bluzu”, Šinobusima nije bilo suviše teško da apsorbuju banatski Weltschmerz, kristališu ga kroz instrumente i alhemijski pretvore u esenciju zavodljive muzike. Ritmovi i melodije čistog bluza pronašli su svoj put do publike i iz tog spoja izrodila se fantastična atmosfera. “Daj mi pivo i dupli pelinkovac” se osim sa bine te večeri često čulo i za šankom paba. Kombinacija duvanskog dima, alkohola i bluza je učinila svoje, pa je i sam đavo, u uglu, za šankom, pijan, cupkao nogom u ritmu Šinobusa.
“Napuknuti glas” Milana Koraća pevao je stihove koji u svojoj suštini pripadaju umetnosti Poezije. Dešava se, ne suviše često, da se Poezija prepusti zagrljaju Muzike. U tom zagrljaju su i Šinobusi. “Doboš silno udara” Đorđe Bubnjević Đole, a publika je opijeno pratila te taktove u zanosu. “Svud se ritam izvija” jer u rukama Predraga Dmitrovića Pepe bas-gitara je izvijala i depresiju banatskog februara pretvarajući je u bluz. “Britko zvoni gitara” virtuoznog Nenada Patkovića, pa okinute žice vibrirajući nisu prenoslile samo zvuk nego i suštinu – emotivni naboj muzike. “Usnjak tromo zavija”. Ok, to su samo stihovi, realno nema apsolutno ničeg tromog u usnoj harmonici koju svira Stefan Stefanović Gile. Samo čista energija i senzibilnost prljavog bluza dovedeni do svojih krajnjih granica.
U Muzici i Poeziji Šinobusa dominantan je jedan motiv. To je motiv putovanja. Iako ih nekad možete videte kao “stoje u stanicama”, češće “jure kroz polja” “u pravcu jablanova” “vagonom za provetravanje tunela”. Iako njihov put do Kikinde podrazumeva putovanje kroz materijalni svet vojvođanskih oranica, putovanje koje oni pružaju publici podrazumeva put kroz neke unutrašnje drumove, po kojima “hodiš sneno po jutarnjoj rosi”. I tim drumovima “gde god da pođeš, kud god da pobegneš” dolaziš do tambura koje pevaju. “Putovanje u mestu, podavanje vetru” jeste odlika tog puta, te Muzike.
Iako u njih te subote nisu “buljile svrake” nego kikindske sove, svirka Šinobsa je zasigurno zakovitlala učmalost ravnice, dok je iza njih ostao da “plače noćni bar”. Moguće da je to raskršće sa kojeg kreću neko “mitsko raskršće”, primordijalno, praiskonsko, dionizijsko… Raskršće sa kojeg, u ma kom pravcu krenuo, uvek se na njega vraćaš da bi nastavio put. Možda su oni “senke što putuju prugom”, ali te senke ostavljaju tragove svuda kuda prođu. Ostavili su i u Kikindi. Nadamo se da će i njima na svim tim putevima i prugama, “brdima i poljima” i kilometrima sa “rupom u cipeli” ostati i neko “sećanje na Banat”.
Коментари
Постави коментар